Škoti su ustvari nesrećan narod. Ako neko uzdigne glavu odmah mu je skrate Englezi. Nekada je to literarno a nekada bukvalno. Sada ako se neko uzdigne odmah ga vrbuju Amerikanci. Pola Škota želi nezavisnost a pola da budu deo Britanske imperije. Ono u čemu se slažu je to da imaju duhove. One prave. One od kojih podilazi jeza. Imaju ih. One druge. Duhove prošlosti koji ih vuku na dole, zanimljivo i lepo za posmatrače ali ne za njih. Oni su nesrećan narod.
Šta može tako lepo da zagolica kao priče o duhovima? Neki narodi vole priče o ljubavnim duhovima, neki o duhovima heroja a Britanci obožavaju duhove ubica, duhove obezglavljenih, duhove nasilno ubijenih, duhove mučenih. Škoti prednjače. Na listama svetskih turističkih atrakcija Škotska je zastupljena samo po duhovima i to na visokom trećem mestu. Reklama im je - Budite uplašeni, budite veoma uplašeni.
Odlučujemo se da sami osetimo atmosferu. Nosim lokalne mape sa lokacijama koje želim da vidimo. Kasno je popodne, počinjemo avanturu iz Kraljevske milje (Royal Mile - ulica koja vodi u zamak). Prva na listi je svakako Tamnica (Dungeon). Kao što i priliči, mrak je. Lutamo tamnicom i nalećemo na Sudnicu. U toku je predstava gde svako ko uđe bude suđen i osuđen. Ja sam bio osumnjičen i osuđen za krađu leševa a moja prijateljica za Veštičarenje. Kazna - tamnica. Odatle nas put vodi u prostor posvećen vešticama. Škoti su posebno ponosni na njega, puna četiri meseca su ga sklapali vodeći računa o sitnicama.
Odatle odlazimo u Mučilište i ja bivan izabran za demonstraciju. Ha, sve je igra ali glumci su vešti, sprave deluju prilično živopisno i uverljivo. Krajičkom oka vidim pogled koji uživa kada me rastežu a posebno kada su me okrenuli naglavačke, valjda je to mala satisfakcija za hotel bez grejanja. Ima još dosta toga ali je sve predstava, nije ono što želim osetiti.
Edinburg je put strašnih priča. Bilo je kanibala, cela jedna porodica se hranila drugim ljudima. Priča je jeziva, beda ih je naterala da preživljavaju ubijajući i hraneći se. Navodno su ubili skoro hiljadu ljudi. Istina, istorija ih ne priznaje ali legenda je jaka. Kuga je bila redovna a najplaćeniji posao je bilo iznošenje leševa iz kuća. Plaćao se puno jer su računali da niko neće doživeti da zaradi platu. Popularna su i dvojica ubica koji su ubijali da bi leševe prodavali nekom anatomu. Nije ni čudo da je Edinburg bio centar anatomije IX veka.
Jedna od atrakcija je poseta groblju, noću. Možda se neko plaši, turisti vole da se plaše. Ja sam uglavnom upijao atmosferu, da osetim to što se dešavalo ali sem vetra i hladnoće, vlažne hladnoće, ništa nije delovalo toliko strašno.
Da li treba napomenuti da je Robert Luis Stivenson Škotlanđanin? Setimo se samo Čudnog slučaja Dr Džekila i G. Hajda. Zar je uopšte mogao da nastane negde drugde. Roman je baš kao sama Škotska, dva suprotna lica koja mrze sebe i onog drugog u sebi. Ili Ostrvo sa blagom, Odveden na prevaru. Bekstvo, tako potrebno od vlažnih hladnih zidova ali ipak na prevaru. Robert je nekoliko puta bežao iz Škotske, teško bolestan, prvo u Francusku a kasnije u sunčanu Kaliforniju koja je izbila memlu iz njegovih kostiju. Sam duh Stivensona se oseća u svakom naletu hladnog morskog vazduha, uvlači se u kosti dublje od bilo koje priče. Škotska pričama kao da želi da se ogradi od zverstva i bede pripisujući ih duhovima.
Veče završavam, očekivano, u pabu. Već sam se odomaćio. Pričamo o duhovima Edinburga. Obični ljudi u pabu najviše vole legendu o Poluobešenoj Megi. Žena je morala naporno da radi u gostionici da bi preživela. Ostala je trudna sa sinom vlasnika. Nikako nije smela da prizna i prikrivala je trudnoću. Na kraju pre vremena se rodilo mrtvo dete. Ostavila je leš na obali reke ali su tragovi vodili do nje. Vanbračne trudnoće su bile zabranjene, osuđena je na smrt i obešena. Proglašena je mrtvom, stavljena u sanduk i odnesena na groblje. Ipak pre ukopa iz sanduka se čulo kucanje. Otvorili su ga i zatekli je živu. Kako je zakon krut, formalno je bila mrtva i nisu joj sudili ponovo. Živela je još 40 godina kao lokalna poznata ličnost, uglavnom od slave, odnosno novca koji su plaćali da je vide.
Nisam osetio duhove, imao sam samo gorak ukus bede i jada koji ih je terao na zločine. Vraćam se u hotel. Na recepciji opet vampiri...
Duhovi prošlosti
Odlučujemo se da sami osetimo atmosferu. Nosim lokalne mape sa lokacijama koje želim da vidimo. Kasno je popodne, počinjemo avanturu iz Kraljevske milje (Royal Mile - ulica koja vodi u zamak). Prva na listi je svakako Tamnica (Dungeon). Kao što i priliči, mrak je. Lutamo tamnicom i nalećemo na Sudnicu. U toku je predstava gde svako ko uđe bude suđen i osuđen. Ja sam bio osumnjičen i osuđen za krađu leševa a moja prijateljica za Veštičarenje. Kazna - tamnica. Odatle nas put vodi u prostor posvećen vešticama. Škoti su posebno ponosni na njega, puna četiri meseca su ga sklapali vodeći računa o sitnicama.
Odatle odlazimo u Mučilište i ja bivan izabran za demonstraciju. Ha, sve je igra ali glumci su vešti, sprave deluju prilično živopisno i uverljivo. Krajičkom oka vidim pogled koji uživa kada me rastežu a posebno kada su me okrenuli naglavačke, valjda je to mala satisfakcija za hotel bez grejanja. Ima još dosta toga ali je sve predstava, nije ono što želim osetiti.
Edinburg je put strašnih priča. Bilo je kanibala, cela jedna porodica se hranila drugim ljudima. Priča je jeziva, beda ih je naterala da preživljavaju ubijajući i hraneći se. Navodno su ubili skoro hiljadu ljudi. Istina, istorija ih ne priznaje ali legenda je jaka. Kuga je bila redovna a najplaćeniji posao je bilo iznošenje leševa iz kuća. Plaćao se puno jer su računali da niko neće doživeti da zaradi platu. Popularna su i dvojica ubica koji su ubijali da bi leševe prodavali nekom anatomu. Nije ni čudo da je Edinburg bio centar anatomije IX veka.
Jedna od atrakcija je poseta groblju, noću. Možda se neko plaši, turisti vole da se plaše. Ja sam uglavnom upijao atmosferu, da osetim to što se dešavalo ali sem vetra i hladnoće, vlažne hladnoće, ništa nije delovalo toliko strašno.
"Edinburg je grad gde je svet živih i svet mrtvih udaljen samo nekoliko pedlja" Robert Louis Stevenson
Da li treba napomenuti da je Robert Luis Stivenson Škotlanđanin? Setimo se samo Čudnog slučaja Dr Džekila i G. Hajda. Zar je uopšte mogao da nastane negde drugde. Roman je baš kao sama Škotska, dva suprotna lica koja mrze sebe i onog drugog u sebi. Ili Ostrvo sa blagom, Odveden na prevaru. Bekstvo, tako potrebno od vlažnih hladnih zidova ali ipak na prevaru. Robert je nekoliko puta bežao iz Škotske, teško bolestan, prvo u Francusku a kasnije u sunčanu Kaliforniju koja je izbila memlu iz njegovih kostiju. Sam duh Stivensona se oseća u svakom naletu hladnog morskog vazduha, uvlači se u kosti dublje od bilo koje priče. Škotska pričama kao da želi da se ogradi od zverstva i bede pripisujući ih duhovima.
Veče završavam, očekivano, u pabu. Već sam se odomaćio. Pričamo o duhovima Edinburga. Obični ljudi u pabu najviše vole legendu o Poluobešenoj Megi. Žena je morala naporno da radi u gostionici da bi preživela. Ostala je trudna sa sinom vlasnika. Nikako nije smela da prizna i prikrivala je trudnoću. Na kraju pre vremena se rodilo mrtvo dete. Ostavila je leš na obali reke ali su tragovi vodili do nje. Vanbračne trudnoće su bile zabranjene, osuđena je na smrt i obešena. Proglašena je mrtvom, stavljena u sanduk i odnesena na groblje. Ipak pre ukopa iz sanduka se čulo kucanje. Otvorili su ga i zatekli je živu. Kako je zakon krut, formalno je bila mrtva i nisu joj sudili ponovo. Živela je još 40 godina kao lokalna poznata ličnost, uglavnom od slave, odnosno novca koji su plaćali da je vide.
Nisam osetio duhove, imao sam samo gorak ukus bede i jada koji ih je terao na zločine. Vraćam se u hotel. Na recepciji opet vampiri...
Sve interesantnije...pratim sa uživanjem. Buaaa!
ОдговориИзбришиI ja. Tim pre što mi se ič ne sviđa taj deo sveta i, budući da verovatno neću tuda kročiti po svom izboru, ovo štivo mi dođe kao... da sam bila.
ИзбришиHvala puno, od srca
ИзбришиOdlično, uzbudljivo. Volim duhove, kako svoje, tako i tuđe:)
ОдговориИзбришиHvala puno
ИзбришиI ova priča je odlična i toliko realna da imam utisak da sam i ja bila tamo ali nemam želju da ponovo odem.
ОдговориИзбришиHvala puno. Ne verujem da ću otići ponovo ali je grad koji mi je ostavio jake utiske
ИзбришиImala sam san, davno, da vidim taj deo sveta, ali raspršio se jer ne volim duhove, ni vlagu, ni atmosferu koja, mene bar, podseća na našu. Takav mi je utisak posle ovih vaših veoma iscrpnih redova. Čekam sledeće opise ;)
ОдговориИзбришиTreba videti, ja sam išao očekujući veću temperaturu, leti. Zimi je temperatura u plusu. Ali baš treba da se vidi
Избриши