Priče o gradovima i životu

50 sivih na Balkanu   10/50 Kažu mi prijatelji....napiši i ti nešto o ljubavi. Zašto, pitam onako bez ikakve radoznalosti. Pišemo naše stavove, mišljenja, iskustva...pridruži nam se, možda imaš neku zanimljivu ideju ili iskustvo, nešto drugačije. Prolazi i ova godina možda se u njoj desilo nešto zanimljivo. Zbunjena sam, čujem samo ono napiši nešto o ljubav, ne kao molbu, naredbu već kao da je običan domaći zadatak. I pomislim da sam mnogo, mnogo mlađa, pri ruci bi imala neku svesku u kojoj stoji dosadno a kao intelektualno sročen naslov domaćeg zadatka i u njemu moj traktat o ljubavi koji je završio dobrom ocenom. O ljubavi prema bilo čemu, domovini, slobodi, ljudima, ljubavi kao emociji prema nekoj osobi. Možda bi mogla da izvučem nešto iz toga, prepravim detalje i dobijem solidnu ocenu i od svojih prijatelja. Hvatam sebe kako se okrećem po sobi želeći da budem deo ovog i ne razmišljajući šta ja to umem ili imam da kažem o ljubavi. Izgleda da ne umem baš ništa. Ne...

50 sivih na Balkanu   9/50 Laganim korakom dolazim do zgrade. Osvrćem se na trenutak. Još je tu. Gledam u pravcu njegovog automobila i osmehujem. Ulazim u stan. Zatvaram vrata. Gledam svoj odraz u ogledalu. Vidim sebe nasmejanu, srećnu. Leptirići su tu. Neka su. Uzbuđena i zbunjena istovremeno. Ljubavna idila se nastavlja. Zakazano sledeće viđenje za tri dana. Jutro. Kafa. Laptop. Lagana muzika. „Sutra ću ga opet videti“ mislim u sebi. Pri samoj pomisli na njega moje telo preplavi toplina. Prelistavam novosti na poznatoj društvenoj mreži čisto da vidim šta ima novo. Prolazi mi misao „ ajde da malo istražujem“ . Ukucavam njegovo ime i prezime. Izlazi prvi on, a zatim niz nepoznatih osoba. Izlaze svi oni sa istim prezimenom. Na jednoj slici se oči zadržavaju. „Nemoguće!!!“ mislim, pa opet kliknem na sliku da uvećam. Suze naviru. On u naručju druge žene. „Ne mogu da verujem!!!“ izgovaram naglas. Prelistavam druge slike, njih dvoje zajedno, zagrljeni, zaljubljeni, nasmejani...

50 sivih na Balkanu   8/50 Nepoznati autor, nazvao sam je slovom A, zato što je prva koja se javila. Priča se nastavlja. Neću vam oduzimati vreme mojim upadicama, prepuštam vas tekstu. Napominjem da se ne radi o piscima već o ljudima koji smo mi. Oni koji smo stvarno, bez maski. Teška muka natera da se piše... Ovo smo mi. - Jesmo, mi smo - odgovorim. - Lepo je. - Lepo. I tužno...  I ne znam koliko još  emocija upleteno u jedan tekst. Drago mi je da si pročitao. Drago mi je da vidiš koliko te volim. Koliko si mi inspiracija u životu. Koliko se oslanjam na tebe i koliko puta me baš ti držiš tu kad ne znam šta ću sa sobom. Nije ovo prvi put da nailaziš na moje tekstove posvećene tebi. Samo tad si znao da pišem samo za tebe. Ovoga puta pišem za druge, želim da sa nekim podelim svoju priču, izazovem ih da i oni sami ispričaju ili se pronadju u njoj, baš kao što je i mene tudja priča navela da pišem o nama. Stiže nova poruka, otvaram... Pesma. Sl...

Na kraju prethodne priče, našu nepoznatu junakinju smo pogledom ispratili kako ulazi u svoj dom. Zatvara vrata i naslanja se na njih. Ushićena je i uzbuđena ali i uplašena. Različita osećanja je razdiru. Da, možda, nikako. Ipak, ne, ali. Istovremeno ga želi u svojoj sobi, u svom krevetu, u sebi...ali i da nikada više ne dođe. Tuš. Da, to je rešenje ovog trenutka. Tuš bi morao da pomogne. Ako treba i hladan. Kapi koje klize niz njeno telo u pojedinim trenucima poprimaju oblik njegovih ruku. Kapi klize po njoj. To joj prija. Dugo posmatra svoje telo. Noć ne donosi razrešenje. Šta će doneti dani koji dolaze? Meni je nepoznato. U međuvremenu, u ostaktu sveta... 50 sivih na Balkanu   7/50 Kraj sveta Kraj sveta je samo početak. Rađanje označava smrt a smrt novi život. Točak života se okreće ponekad s nama a ponekad bez nas. Teatar apsurda je mesto u kome smo zarobljeni. Za ljubav je dovoljan i jedan. U takvoj ljubavi nema prevare, zasićenja, napuštanja i tuge i nikad, n...

Drago mi je da predstavim još jednog autora. Ispovesti iznesene na ovim stranicama su je podstakle da nam podari svoje iskustvo. Uzbudljivo piše, pročitaćete već. 50 sivih na Balkanu   6/50 Kako izaći iz začaranog kruga? Kako izbrisati sećanja, emocije. Teška se bitka vodi između razuma i srca. Duh se slama, duša pati, telo gori. Kako narediti srcu da te ne voli, razumu da te ne pamti, kako izbrisati tvoj lik iz glave i srca. Sve je počelo bezazleno. Sa jednim „dobro veče“, a kako će se završiti to ni sami ne znamo. Kraj je neizbežan. Pitanje je samo trenutka. Delovalo je kao neka igra koja je povezala igrače sa suprotnih strana telefona. U početku neobavezni razgovori i upoznavanje jedno drugog, isprepletani sa razmenom mišljenja, iskustava. Krv ključa, uzbuđenje raste. Pitaš se kako izgleda, da li je takav kakvim se predstavlja. Obostranu znatiželju ubrzo zamenjujemo video pozivom. I dalje sam u čudu. Vidim ga i on mene. Igra reči prelaze u igre sli...

50 sivih na Balkanu   5/50 Sve je počelo jednim hrabrim tekstom O životu i ljudima . Na njega se kao neka vrsta odgovora nadovezao tekst San i Facebook . Reakcija na njega je bio tekst nepoznate autorke Šta kad je ljubav nemoguća ? Na njega sam odgovorio ja tekstom Dok gledam na sat . Ipak to nije kraj. Nepoznata autorka je rešila da odgovori i taj odgovor je pred vama. Tri autora, do sad, vam predstavljaju sagu o životu i ljudima tu oko vas. Tri različita viđenja i misterija - ko je nepoznata autorka? Neka žena koju poznajete? Neka od Vas? I opet... Ti znaš da ja dolazim tebi. Ja znam da me čekas. Ne, nema potrebe da se čujemo da bi znali gde ćemo se sigurno sresti. Toliko se znamo. Toliko sam u tebi, toliko si u meni. Znamo kako dišemo. Znaš, nekad ti pričam pred spavanje kako sam provela dan. Pričam ti u mislima. I razmišljam kako si ti proveo dan. I tako utonem u san.  Dolazim. Znam gde si. Ulazim, naravno da si tu, nisam ni sumnjala. Pa znam da me čekaš, ...

50 sivih na Balkanu   4/50 Svaki čas gledam na sat, očekujući da će stići tvoja poruka da te sačekam na stanici , ali toga nema više, nedelja uveče više nije dan kada ću te ugledati kako veselo trčiš ka meni sa rancem na leđima i poljupcem na usnama i rukama koje večito žude za toplotom. Ne, nedelja veče je vreme kada mi se cepa srce, kada se duša utapa u suzama koje ne smeju poteći sa oka.  Uzorni lik će držati masku , neće se smejati, to sigurno, a suze iz suvih očiju nevidljivim putevima će se slivati rušeći bedeme, zidove sve dok ne uđu u srce koje će ih nakon toga razaslati po celom telu. Izdisaću suze, mišići umesto hrane rade na suze koje ih uporno opsedaju, kao trupe Huna ili Mongola vođene Tamudžinom koji ostavlja za sobom leševe da se raspadaju na suncu.  Ne hodam, taj hod već ionako liči na juriš kroz kamenito more, trening marinaca, sve vreme vidiš obalu ali i dalje trčiš kroz vodu, besciljno ne shavatajući smisao. Usta se otvaraju ali ne gov...