50 sivih na Balkanu 4/50
Svaki čas gledam na sat, očekujući da će stići tvoja poruka da te sačekam na stanici, ali toga nema više, nedelja uveče više nije dan kada ću te ugledati kako veselo trčiš ka meni sa rancem na leđima i poljupcem na usnama i rukama koje večito žude za toplotom. Ne, nedelja veče je vreme kada mi se cepa srce, kada se duša utapa u suzama koje ne smeju poteći sa oka.
Uzorni lik će držati masku, neće se smejati, to sigurno, a suze iz suvih očiju nevidljivim putevima će se slivati rušeći bedeme, zidove sve dok ne uđu u srce koje će ih nakon toga razaslati po celom telu. Izdisaću suze, mišići umesto hrane rade na suze koje ih uporno opsedaju, kao trupe Huna ili Mongola vođene Tamudžinom koji ostavlja za sobom leševe da se raspadaju na suncu.
Ne hodam, taj hod već ionako liči na juriš kroz kamenito more, trening marinaca, sve vreme vidiš obalu ali i dalje trčiš kroz vodu, besciljno ne shavatajući smisao. Usta se otvaraju ali ne govore tvoje ime, jezik se kreće u prazno oštreći zube a zubi ne cvokoću da ne bi prerezali jezik. Negde se čuje pesma: sve prave su ljubavi tužne; možda odzvanja u mojoj glavi dok oči gledaju sa tv-a par kako se ljubi uz neke druge rime.
Besciljno i bezglavo otvaram glavu i tražim neki cilj ove noći a truplo se grči. Nemam snage da lutam tvojim slikama, sada nemam snage da te gledam uhvaćenu i zadržanu u nekom drugom trenutku. Od kako si otišla nisam ih nijednom pogledao. Nemam snage da gledam kako si bila srećna dok smo zajedno jeli, zajedno pričali, zajedno se tuširali, istina ti u kadi a ja samo mokar pored nje sapunjajući te.
Ne, ne želim da živim u uspomenama, dve godine su proletele, brzo kao neki san presecan košmarima stvarnosti a stvarno je samo to da nisi tu i više nikada nećeš biti tu. Da li ovako izgleda pakao, specijalni deseti krug, neopisan od Dantea, krug večite jeze u duši.
Venčao sam te burmom od leda a onda poslao u večite vatre pakla. Lično sam te odvezao do stanice i čak nisam ni suzu pustio kada sam ti video leđa gonjen bezumljem nade da to što ideš zauvek nije ništa do pukog vremena koje će proći, zarobljen tren, kao trun u kapku vremena. Ma šta je to, koji eon, ništa više.
Šta je teže: ostati ili otići? Rastanak bez svađe uz večnu ljubav, ti odlaziš a voliš me, ja ostajem a volim te, najteži, najcrnji horor, mrak u mračno jutro nesvanulog, izašlog sunca koje sada greje nekog drugog, daleko, predaleko od nas.
Smešne i glupe pesme kao - ko ti greje postelju, ma šta me to briga, ko ti greje dan, ko mi greje dan, sad kada si otišla a voliš me a volim te, bez svađe u punoj ljubavi, kada sunce okreće leđa a sudba povlači ruku nakon što je udarila najjači šamar, ostavljajući dar: da imaš negde, nekog ko te voli.
E pa sudbino, veštice, jebem te nepreciznu i vickastu. Sada smo junaci vica, ležemo u krevet zajedno samo što se tvoja strana kreveta nalazi 120 kilometra od moje i polako sasvim sigurno toneš u san a kapci se zatvaraju otkrivajući mrak, tamu od uzdaha, od nepotrebnih grubih reči iskovanu čelikom ljubomore, zatvor, tamnica, grobnica a kostur nasmejan stoji sa srcem od papira i kaže : ovo su priče za laku noć.
I lupkaju veselo kosti etrom postojanja, crpeći život iz lancima vezane protuve (oduvek me zanima kako to kosturi jedu).
Doktori i ljubav? Pa gde to ima?
ОдговориИзбриши