Kraj sveta je samo početak

Na kraju prethodne priče, našu nepoznatu junakinju smo pogledom ispratili kako ulazi u svoj dom. Zatvara vrata i naslanja se na njih. Ushićena je i uzbuđena ali i uplašena. Različita osećanja je razdiru. Da, možda, nikako. Ipak, ne, ali. Istovremeno ga želi u svojoj sobi, u svom krevetu, u sebi...ali i da nikada više ne dođe.

Tuš. Da, to je rešenje ovog trenutka. Tuš bi morao da pomogne. Ako treba i hladan. Kapi koje klize niz njeno telo u pojedinim trenucima poprimaju oblik njegovih ruku. Kapi klize po njoj. To joj prija. Dugo posmatra svoje telo. Noć ne donosi razrešenje. Šta će doneti dani koji dolaze? Meni je nepoznato. U međuvremenu, u ostaktu sveta...

50 sivih na Balkanu   7/50

Kraj sveta

Kraj sveta je samo početak. Rađanje označava smrt a smrt novi život. Točak života se okreće ponekad s nama a ponekad bez nas. Teatar apsurda je mesto u kome smo zarobljeni. Za ljubav je dovoljan i jedan. U takvoj ljubavi nema prevare, zasićenja, napuštanja i tuge i nikad, nikad nisi usamljen. Vreme se promenilo, život je krenuo dalje. Svet je krenuo dalje, više vreme i brojčane vrednosti nisu konstante. 

Ipak ljubav, kao konačni oblik pobede nad zlom uvek može da postoji i kada te dodirnem usnama siguran sam u to, siguran da besmisao svakodnevice protkan iluzijama i zlom ne može da me dodirne jer ljubav ostavlja pečat na telu, zaštitni sloj koji nam omogućava da ukrademo osmeh od boga, oproštaj smislenog greha nedostupan besmislenim ljudima koji od svakoga ko se voli žele da naprave novog Romea i Juliju, tako zaljubljene i tako pogrešno i potpuno mrtve. 

Više cenim one koji su uspeli da ostanu živi a ne da budu hrana za otupavele moraliste, intelektualno impotentne koji se samozadovoljavaju tuđom nesrećom. Svet je satkan od prizora pobede zla koje se od rođenja servira kao nešto normalno i potrebno, sindrom majke Bambija, slika uništenja i kidanja veza sa normalnim i sa toplinom a od pogleda svih se sklanjaju obične svakodnevne prave ljubavne priče u kojima niko nije smrću nagrađen zato što voli. 

Ili muškarci koji u pravom trenutku moraju da odu zbog viših državnih ciljeva, bljak. Počinjem da verujem da je pornografija mnogo iskrenija tu se makar zna šta se dešava, uostalom zašto je loše videti kako neko vodi ljubav a nije loše videti silovanje – ipak priča o svetoj tajni braka odavno nije u modi. 

Mog pokojnog brata su pre tridesetak godina osudili (moralno politički) kada je napisao „traktat o jebanju i ratu“ i rođeni filozof, kasnije doktor filozofije, je završio kao kondukter i raznosač mleka. Mlad je i umro neshvaćen i nesrećan, osuđen jer je ljubav predpostavio ratu (uvek sam sa strahopoštovanjem čitao sve što napiše). 

Daglas Adams je napisao da su nekog tipa pre dve hiljade godina prikucali za drvo samo zato što je verovao u ljubav (prenosno), a ja sam siguran da je ta tendencija nastavljena i dalje i dalje i dalje... e protiv toga se borim, protiv gluposti i neznanja, protiv hvalospeva onima koji kažu da se zemlja ne kreće, protiv onih koji se sablažnjavaju ljubavnim scenama u životu a plaču nad sudbinom Romea i Julije, Zigfrida i Odile i ostalih pokojnika. 

Odbijam da budem mrtav, želim da volim, budem ili ne budem voljen, ne želim da spavam pred životom kada mi se nude tvoje usne. Želim da ih poljubim, da te mazim i dodirujem i opet ljubim dok ne prođe večnost a onda okrenem krug i počnem ispočetka. Želim da spojen sa tobom pobedim beskraj i čeznem, tako čeznem, da te sutra ponovo vidim, da svojom kožom tako bestidno upijem tvoju, da između nas ne može da prođe ni kapljica znoja.

A život ide dalje.