Ljubavno pismo

Draga, najdraža, što, priznaćeš nije teško da budeš, jer si jedina. Šalim se, nisi jedina ali si najvažnija. Nadao sam se da nikada neću pročitati ono što si ti napisala, jer to bi značilo da te nema a ja bez tebe ne umem, ne mogu i neću. To što ti čitaš moje pismo, znači da mi se želja ostvarila.

Jednom davno čitao sam neku knjigu Stivena Kinga, znaš da ga obožavam. U knjizi je svoju ljubav slikao više od osamsto puta. Čak je obeležio sliku gde se vidi njena noga u cipeli, samo cipela i delić noge. Rekao sam tada sebi da je to ljubav. Znaš li koliko ja tvojih slika imam? Više od 12 hiljada. Neko bi rekao opsesija. Nije. Kada bih te video sa velike daljine, dok si još tačkica koja se ne može razaznati, znao sam da si to ti. Ta tačka je svetlela. I uvek kada te vidim moje lice je otišlo u osmeh. Nikada mi nije dosadilo to da te vidim. Uvek nova, nikada ista i nikada monotona, nikada navika. Umeo sam da te vidim u mraku, u drugoj prostoriji, kroz zidove.

Sada me više nema. Ostao sam željan samo još jedne sekunde sa tobom, uvek mi nedostaje. Ako postoji išta nakon smrti čekaću te. A ti ne žuri. Kada dođeš neću te pitati ništa, samo ću te gledati. Ne znam kako sam otišao iz ovog života ali znam da je tvoje ime bilo na mojim usnama i tvoja slika u mojoj glavi. Ovo zvuči kao kliše a ja nisam osoba koja podržava klišee. Možda sam te u trenutku smrti proklinjao jer toliko sam te želeo. Priznaću, mrtav sam, ne vredi da se ljutiš, nekada dok si spavala podizao sam ti pidžamu i mazio grudi. Nežno se primicao uz tebe da te ne probudim. Žao mi je što nisam uradio više od toga. A želeo sam.

Laptop je podešen na samouništenje svih podataka. Kada otkucaš šifru nestaće sve tvoje slike, baš kao što sam nestao ja. Ne mogu reći da su slike za bilo čije oči. Slikao sam te i dok se skidaš, dok se kupaš. Tu je čitava istorija tvoga tela. Ne budi ljuta, uvek sam se divio tvojoj lepoti. Kada bih bio sam u tami, gledao sam te slike.

Sada mi ne možeš protivrečiti. Ostala si najlepša žena koju sam ikada video. Tvoje proteste ne mogu čuti. To je rasprava u kojoj sam pobedio. Jedna od retkih, možda jedina.

Da ne dužim. Ovo nije poslednje što sam napisao u životu ali će biti poslednje pročitano. Šta sam uradio u međuvremenu? Ko zna. Ako nisam ništa napisao znači da me je smrt stigla negde iznenada, nespremnog.

Nekada sam mislio da ne mogu nikada stradati. Uvek sam se uzdao u svoju sreću. Sve do onog puta kad smo zakasnili na avion za Barselonu. Zakasnio pola minuta nakon ludačke vožnje. Nepravda. Tada je prvi put da nisam imao sreću kao saveznika.

Željan sam te i u smrti. To znam sad dok sam još živ.

Možda nekada, negde, ko zna…

Ostala si moja, zauvek.