Priče o gradovima i životu

Kada sam prvi put bio u Engleskoj otišao sam na koncert grupe Queen, kod nas još nedovoljno poznate. Još uvek su mi omiljena grupa. Kakvo je uživanje nakon toliko godina doći ponovo i videti u jednom od pozorišta, ne bilo kojem, Dominionu , mjuzikl: We will rock you . Dominion je u centru Londona. Najjeftinija karta košta 65 funti. Queen je najbolja grupa. London je grad pozorišta a naročito mjuzikla. Nikada i nigde nisam video toliko muzike uživo kao u Engleskoj. Mnogo profi, mnogo amaterskih, lokalne grupe koje sviraju po pabovima, lokalna amaterska pozorišta. Obični ljudi koji preko dana rade neki posao a uveče glume ili sviraju. Onda se čudimo zašto imaju najbolje glumce i najbolju muziku. Toliko truda daje kvalitet. Nas dvoje ćutimo samo dok smo u svađi ali prolazak od Westminstera do Trafalgar Skvera nam zatvara usta. Taj deo dođe kao neka ratna aleja sa spomenicima brojnim ratnicima, uglavnom lordovima ali i ženama koje su ratovale kao bolničarke. Tu su ministarst...

Deo svog života sam proveo u Notingemu, deo u Kentrberiju ((Canterbury (neki će prvo pomisliti na Canterbury tales)). Igrao sam se u Šervudskoj šumi, doživeo prvi poljubac na stepeništu Šekspirove kuće (neke u kojoj je navodno boravio deo svog života, tako piše na tabli), prošetao sam se kroz radničko naselje u Mančesteru i bio na dokovima u Liverpulu, stajao na stenama Dovera i gledao prema kontinentu. Za opkladu sam prošetao Pekamom (Mućke se dešavaju u njemu ali nisu imali hrabrosti da tamo snimaju), pojeo sendvič u Sandwich-u, navijao sa navijačima Totenhema i Arsenala ali nikada nisam shvatio otkud engleskom vrhu tolika doza arogancije i hipokrizije. Mislite da su vicevi o Englezima stvarno samo vicevi? Varate se. To su samo crtice iz njihovih redovnih događanja. Običan život. Pored tolike koncentracije snobizma sasvim je normalno da postoji i ona druga strana. Genijalni umetnici, glumci, pisci. Engleske serije su najbolje. Savremeni engleski pisci, čak i oni koj...

Nijedna slika, nijedna reč, nijedan prikaz, ništa stvoreno ljudskim umom ne može da pripremi nikoga za London. Nisu smišljene takve reči, nisu smišljene takve slike. Postoji nekoliko gradova koje reči i slike ne opisuju, Moskva, New York, Dubai, New Delhi, Bangkok ali broj jedan je London. Slike samo stvore utisak da je nešto poznato, rečima se ne veruje. London prkosi umu. Posle "obilnog" doručka izlazimo iz hotela. Pogled mi se uglavnom zadržava na prodavnicama hrane sve do ulaza u Hyde Park. Ogroman je, lep je, nestvaran je. Osećaj je verujem isti kao kada se naiđe na oazu u pustinji. Ustvari taj osećaj znam, nije isti, tip osećaja je isti. Nešto što odudara, kao spa centar u ključalom vulkanu. Jezero, skulpture, šetači, trkači. Dan je sunčan u Londonu. Život je lep. Princeza Dajana je trčala ovom stazom. Piše. Piše na asfaltu na stazi u parku. Ubrzo klupa. Princeza Dajana je odmarala na ovoj klupi. Ubrzo natpis. Princeza Dajana je dolazila iz ovog smera. Već...

Ja volim London, ne bojim ga se. Još kao dečak sam ga prokrstario uzduž i popreko i to sam. Mesto koje nema tajni za mene. Znam prečice, znam tačno šta se gde nalazi. Uvek se osećam kao da sam ponovo došao kući svaki put kada me put nanese u London. London je moj grad. Ekran pokazuje da počinje ukrcavanje na let za London. Ipak prvo nas čeka detaljna kontrola. Vidim svoju prijateljicu kako širi ruke kao Isus dok na nju navaljuje jedna Engleskinja crvenkaste kose, crvenih buckastih obraza i ni malo privlačnog tela. - Ona, ona nije normalna. Zavukla mi je ruke u brushalter, zavukla mi je ruke svuda. Pogledaj je molim te, da nije lezbejka? Nije, samo je proizvod državne paranoje. Englezi se panično plaše terorističkih napada. Svi su im sumnjivi. Avion sleće na jedan od pomoćnih aerodroma. Bus do Liverpul stanice u City-ju košta više nego avionska karta. Izlazimo iz busa ispred stanice Liverpul. Ulazimo u metro. Tražim kako da dođemo do stanice Bayswater, izgleda da...

Jutro počinjem razgovorom sa omiljenim vampirima na recepciji. Sunce, ako ga uopšte ima, nikada ne ulazi u ovaj prostor tako da nisu u opasnosti.  - Gospodine, razumem da smatrate da je svaka temperatura veća od nule nedovoljna za grejanje, ali šta imate protiv menjanja peškira? Suviše je hladno da bi se osušili.  Ispraćen sam pogledom punim nerazumevanja, kasnije sam u Londonu shvatio da može biti i gore, ali to je druga priča. Srećom na hodniku su kolica koja koristi sobarica i sam menjam peškire. Nakon hrabrog i brzog tuširanja brišem se suvim peškirom, uživanje. Oblačim odelo i kravatu, ipak sam ovde poslovno. Sjurim se niz stepenice i izletim na ulicu i uđem u bus. Šofer primećuje da smo stranci i upušta se u prijatan razgovor sa nama. Ostao mi je taj utisak da su im šoferi gradskih autobusa najbolji na svetu. Za razliku od onih iz Ajndhovena (Eindhoven), ali i to je druga priča. Inače prvog dana smo kupili nedeljne karte, uredno su nas slikali i napravili legitimac...