Edinburg i umetnost življenja

Jutro počinjem razgovorom sa omiljenim vampirima na recepciji. Sunce, ako ga uopšte ima, nikada ne ulazi u ovaj prostor tako da nisu u opasnosti. 

- Gospodine, razumem da smatrate da je svaka temperatura veća od nule nedovoljna za grejanje, ali šta imate protiv menjanja peškira? Suviše je hladno da bi se osušili. 

Ispraćen sam pogledom punim nerazumevanja, kasnije sam u Londonu shvatio da može biti i gore, ali to je druga priča. Srećom na hodniku su kolica koja koristi sobarica i sam menjam peškire. Nakon hrabrog i brzog tuširanja brišem se suvim peškirom, uživanje. Oblačim odelo i kravatu, ipak sam ovde poslovno. Sjurim se niz stepenice i izletim na ulicu i uđem u bus. Šofer primećuje da smo stranci i upušta se u prijatan razgovor sa nama. Ostao mi je taj utisak da su im šoferi gradskih autobusa najbolji na svetu. Za razliku od onih iz Ajndhovena (Eindhoven), ali i to je druga priča. Inače prvog dana smo kupili nedeljne karte, uredno su nas slikali i napravili legitimaciju za minut. To je veoma korisno. Šofer nam daje današnje novine da se upoznamo sa događajima.

Stručni deo je u kongresnom centru. Iznenađen sam kvalitetom i organizacijom, perfektno. Škoti nas vode na ručak. Jedan od najukusnijih poslovnih ručkova. Jela su kompletno lokalna, ukus takav da se poželi još, ni malo egzotičan, klasičan. Mince and tatties je nešto što preporučujem a bilo je i drugih kao što su Haggis, Cullen skink, Black Bun, Collops i Rumbledethumps. Priznajem, nikada pre i nikada posle nisam čuo ta imena a sve je prste da poližeš. Za piće pored tradicionalnog viskija iznose Irn-Bru, bezalkoholno gazirano piće. Saznajem da je to drugo nacionalno piće Škota. Glavno piće Edinburga je Drambuie a za njim Scotish Ale. Nije mi jasno da pored ovakvih lepota forsiraju duhove kao nešto najzanimljivije, greše. Mnogo greše.
To je ako govorimo o hrani u restoranima ali je vrlo skupa. Normalna, svakodnevna hrana dostupna nama se svodi na brzu hranu i ono što nudi Tesco kao glavni snabdevač. Za 7 dana sam pojeo jedno parče ukusne pice i nekoliko neuobičajenih (ananas i kulen). U dragstorima je hrana skupa, barem duplo skuplja nego recimo u Nemačkoj, kad kažem barem ublažavam, tri do četiri puta skuplja i priznajem, nisam se najeo. Mafini su odlični, čokolade su po mom ukusu i toliko, tačka.
To je što se tiče škotske hrane a za ostalu pratite Cake dobrog kuvanja, to je pravi izbor.

Nakon dobrog ručka odlučujemo se za Šetnju-bez-plana, moj omiljeni način za upoznavanje nekog mesta. Lutamo ulicama, kako nas noge nose. Imam fenomenalnu orijentaciju u gradovima oduvek tako da ne postoji način da se izgubimo. Prolazimo ulicama kojih se sećam iz nekih TV serija, zadivljen sam, iskreno i potpuno. Da se razumemo, to nije London, nije ni Beč a ni Pariz ali ima toliki šarm i lepotu da su mi usta uglavnom otvorena. Edinburg nije veliki grad, nema ni pola miliona stanovnika ali svaki kutak je fascinantan. Uglavnom dominira pogled na Zamak iz svih uglova, svakog trenutka se pojavi odnegde.

Postoji puno muzeja ali izdvojiću dva neobična - Muzej Pisaca (Writers' Museum) i Hol Hirurga (Surgeons' Hall Museum). Muzej pisaca je posvećen Robertu Luisu Stivensonu, Valteru Skotu i Robertu Barnsu. Dok su prva dvojica široko poznati svima Robert Burns je pisac koji je pisao škotskim jezikom (dijalektom, kažu Englezi) i autor je nekoliko nezvaničnih škotskih himni, brojnih pesama i za Škote je neka vrsta polu-božanstva. Poznat je i po burnom ljubavnom životu a umro je sa 37. Zanimljivo je da je bio najviše cenjen u Rusiji i kažu da nije bilo čoveka koji nije znao makar neku njegovu pesmu. Evo malo njegovih stihova, tek da se oseti lepota i duh jezika:

Ye see yon birkie, ca'd a lord,

Wha struts, an' stares, an' a' that;

Tho' hundreds worship at his word,

He's but a coof for a' that:

For a' that, an' a' that,

His ribband, star, an' a' that:

The man o' independent mind

He looks an' laughs at a' that.

Sve o muzejima se može naći u turističkim vodičima ali ono što ne postoji je ono što se oseti na ulici dok se prolazi pored običnih ljudi koji idu u kupovinu ili svojim poslom. Možda je ovo trenutak kada slika treba biti ispred reči:

 Royal Mile - put ka Zamku

  Glavna ulica, ljudi idu svojim poslom. Ima puno stranaca, turista

Na ulici su radovi ali se niko ne buni, nikome ne smeta, niko kao da ne primećuje

 Plato ispred Nacionalne Galerije







I onda trenutak koji me je oduševio, prilazim ogradi i vidim prizor gde gomila mladih leži na travi i upija sunce. Trenutak lepote običnog života:

Ono što je najjeftinije je odeća. Lanac ogromnih robnih kuća Primark je svuda po Ostrvu i zaista se mogu kupiti stvari po ceni niskoj čak i za naša shvatanja. Pri tome naleteli smo na TK Max. To je radnja, hala bolje reći, u kojoj se prodaje firmirana roba neprodata u osnovnim radnjama. Ima zaista svega, Sergio Tacchini, Dona Karan, Calvin Klein, Dolce & Gabana, Roberto Cavalli, Michael Kors, Ralph Lauren, Celine, Tak Ori, Matthew Williamson i druge po cenama koje su snižene i do 90%. Šta da kažem, od kad smo otkrili radnju stalno smo se vraćali u nju.

Nakon jedne nedelje u Škotskoj nalazimo se na aerodromu, oko nas gomila Škota u šortsevima, idu na Zakintos. Mi naš put nastavljamo...London a to je sledeća priča.