Šta kad je ljubav nemoguća?

 50 sivih na Balkanu   3/50

Pročitah upravo na blogu San i ljubav na Fejsbuku. I razmišljam. Divno je to. Divno je videti da još uvek tamo negde postoji neko pravo muško, koje se ne stidi da uputi lepe reči, pokaže pravu čežnju makar samo maštao o ženi koju sanja. Priznajem. Poznajem jednog takvog. Ponosna sam na njega. A znam nije on autor. 

Max Pixel

Ali ipak, ova priča me je podstakla da pišem o jednoj ljubavi. Skrivenoj. Tajnoj. Zabranjenoj. Nemogućoj ljubavi. Sreli su se slučajno. Nijedno od njih nije ni želelo ni planiralo vezu. I baš tada po nekom pravilu desi se ta nemoguća, zabranjena ljubav. Ne, to nisu želeli da priznaju. Ni sebi ni drugima. Ma kakva ljubav, kakva veza. Svako ima svoje brdo problema. Nemaju vremena za to. A ipak... 

Samo su se trudili da budu na istom mestu u isto vreme. Dani i noći razgovora. To ih je samo još više vezalo. Ali... Srušiti prijateljstvo zbog nečega što možda ne uspe?! Opet, ono muško koje svoje "nagone" (izvinjavam se ali se većina danas tako ponaša) gurne u drugi plan, ponaša se kao pravi džentlmen. Znate, to je ona vrsta skoro pa pred izumiranje. Željan samo njenog društva. Da je gleda, sluša. Nekad dodirne ruku. Žudi za tim usnama a ne prizna to. A ona... 

Pa i slepa bi primetila taj pogled. Pogled koji sve govori. A ipak nije dozvolila da prizna. Čekao je. Pravi trenutak da prizna ono što zaista oseća. Plašio se odgovora. Iznenađen što se i ona usudila da otvori to srce. I kaže šta je u njemu. Nežna povređena duša. Plašila se novih povreda. Kako je moguće toliko vremena provoditi zajedno a da se ljubav ne rodi? 

Moralo je doći do toga. I taj prvi nežni poljubac. I onaj zagrljaj kad celo telo drhti. I osećaj da je baš tu tvoje utočište. Baš se tu uklapaš. Baš tu vreme stane. I svet je savršen. A ipak, nisu smeli zajedno. Niko nije trebao da zna. Ne znam kako je to moguće. Kako niko nije video te poglede. Nežne slučajne dodire i osmehe. Biće to njihova tajna. Za sve druge oni su ništa. Prijatelji, kolege. To je to. 

Kolege koje se ne odvajaju. Ni posle radnog vremena. Koje uveg nadju način i razlog da baš tamo moraju otići zajedno. Više nikome nije ni bilo interesantno što ih vide zajedno. Svi su se već navikli. Nije više ni bilo zanimljivo nagadjati da li su zajedno. A ta ljubav. Ti dodiri. Svi ti dani, noći, jutra... Bila su ispunjena zagrljajima. Samo je bilo zažno nasloniti glavu na rame. Uhvatiti za ruku. Samo da vreme stane. Samo da jedno drugom šapuću sve te divne reči... 

Zar to ne bi trebala biti idealna ljubav. Ona iz bajke. Bi. Dok se realnost ne vrati. Dobila je ponudu za rad u inostranstvu. Sjajna prilika! Bodrio je terao da ode. To je sjajna prilika za nju. Za njega, ne. Da li je istina da kad nešto toliko jako voliš onda to pustiš? Ne slažem se s tim. Onda to nešto trebaš da stegneš, držiš i nikad ne pustiš da ode od tebe. Ipak, pozdravili su se, ona je otišla. 

Da li veze na daljinu uspevaju? Ne baš. To nedostajanje. To prokleto nedostajanje. U glavi hiljadu misli.  I jednom je puklo. Ta velika ljubav je pukla. Možda i nije tako velika. Ko je kriv? Ko je koga ostavio? Što se nije javio? Na jednom mestu mora biti. Uputila se pravo tamo. Besna, ljuta, rešena da mu kaže sve ono što je zabolelo i ono što bi njega bolelo. 

Ugledala je lice koje je tako dugo želela da poljubi. Oči su je tužno gledale. Znam, mrziš me rekao je. Da, mrzim te! Toliko da bih te mogla ubiti. A ipak...

Samo ga je zagrlila. Mrzim te koliko te i volim. Svesna da nisi za mene i nisam za tebe. Svesna da možda nikad nećemo uspeti. A opet te molim samo me drži tu na ramenu. Ne puštaj više da odem. Znam da je bolje. I pametnije. Ali srce, znate ona pumpa što joj je jedini zadatak da pumpa krv kroz vene, e ono boli. A grudni koš je prazan kad si daleko. Budi tu. Samo zagrli i ćuti. 

Šta sledi? Ne znam. Ne znaju ni oni. Zaglavljeni u ljubavi koja je na početku osudjena na propast. A probajte naredite srcu da nekog ne voli. 

Molim čitaoce muškarce da se ne naljute zbog onih par redova. Takvi koje sam tu nabrojala znam neće ni pročitati ovo ali ipak, ograda. 

Kao u svakoj dobroj ljubavnoj priči, ova priča je došla do mene. Anonimno. Bez želje da se zna ko piše. Kaže, tako je bolje. Ne želi nekome da stvori bol. Poštujem želju. Objavljujem priču onakvu kakva je pristigla. Izvorno. Ja sam u njoj osetio ljubav i nadu i neku duboku bol. Iako ne volim da se ne zna pisac neka ovo bude naša misterija, zagonetka, dama sa maskom.