Priče o gradovima i životu

  50 sivih na Balkanu      anonimni autor Da li ste spremni da ovog trenutka predate svoj mobilni telefon nekome?  Da li možete da zamislite dan bez svog mobilnog telefona? Bez ijedne poruke, poziva, drustvenih mreza, bez fotografisanja, puštanja muzike, igrica... Možete li? Sigurno? Probajte pa javite kako je prošlo. Činjenica je da smo postali zavisni od mobilnih telefona, ja prva, priznajem, ne mogu da zamislim dan bez njega. Pun je fotografija, naravno, raznih aplikacija, preko njega sam u kontaktu sa ljudima, preko njega čitam, pišem...  Kao i mnogi, ne volim da mi se dira isti, pogotovu ne bez moje dozvole. Telefon je vrlo privatna stvar i kao sto ne diram tudje, ne dozvoljavam ni da neko dira moj.  E sad, zamislite da se nadjete u situaciji da je vaš telefon "na izvolte" nekoj NN osobi. Šta vam prvo prolazi kroz glavu? Fotografije? Poruke? Hmm? Moj telefon se iznenada ugasio. Svi moji pokušaji da ga vratim u ž...

50 sivih na Balkanu , anonimni autor "Pogledaj je!" "Vidim je. Šta s njom?" "Pa to je ta!" Aha, to je ta, razmišljam. Ta neka mnogo zla ženska osoba, a trenutno je njena krivica što postoji, očigledno, drugo objašnjenje nemam. Marija i ja smo posle razgledanja izloga, krpica, čizmica i ostalih ženskih stvarčica, odlučile da predahnemo u bašti kafića uz kafu, i baš tad je naišla ta Zla žena. Marija je u momentu promenila izraz lica. Sreća je bila da nema lasere u očima jer bi ova u trenutku pala mrtva sa probušenom lobanjom. Žena prosečne visine, sa dugom smedjom kosom prošla je pored nas. Pristojno obučena, našminkana ništa preterano. Ništa provokativno. Ipak, bila je zla. Zašto? Zato što joj je Marijin dečko pisao. Sram je bilo, zavela ga je kvarno, omadjijala kao neka veštica i navela da joj piše, da bi ga onda lepo odbila. Zaista je zla. Zavela pa otkačila. Naravno da Marija ima prava da je mrzi jer postoji i privlači pažnju nj...

 50 sivih na Balkanu,  Dragana Đorđević Nije taj dan bio ništa drugačiji, nije bilo razlike u rasporedu obaveza, nije bilo razlike ni u tome kako se osećam, bar sam tako mislila. Slobodno vreme uvek koristim za šetnju i danas sam krenula već poznatom stazom, ali nešto me je teralo da idem dalje. Staza je vodila do podnožja brda, ipak šetnja mi je danas delovala kratko, želela sam dalje i odlučila da krenem uz brdo. Probila se kroz šumarak i izašla na neki proplanak, nije bio mnogo veliki ali je pružao prelep pogled na stene i rečicu u daljini. Dan je bio sunčan i topao, nebo vedro i plavo, tek po neki beli oblačić je lagano lebdeo, vazduh je bio čist, opijao je zajedno sa suncem. Sela sam na travu i zagledala se u oblike oblačića. Bilo mi je drago da sam produžila šetnju, prijala mi je. U jednom momentu shvatila sam da nisam sama. Desno od mene videla sam prvo siluetu žene. Nije gledala u mom pravcu, čak mi je bila okrenuta ledjima, stajala je i gledala ...