Nije taj dan bio ništa drugačiji

 50 sivih na Balkanu,  Dragana Đorđević

Nije taj dan bio ništa drugačiji, nije bilo razlike u rasporedu obaveza, nije bilo razlike ni u tome kako se osećam, bar sam tako mislila. Slobodno vreme uvek koristim za šetnju i danas sam krenula već poznatom stazom, ali nešto me je teralo da idem dalje. Staza je vodila do podnožja brda, ipak šetnja mi je danas delovala kratko, želela sam dalje i odlučila da krenem uz brdo. Probila se kroz šumarak i izašla na neki proplanak, nije bio mnogo veliki ali je pružao prelep pogled na stene i rečicu u daljini. Dan je bio sunčan i topao, nebo vedro i plavo, tek po neki beli oblačić je lagano lebdeo, vazduh je bio čist, opijao je zajedno sa suncem. Sela sam na travu i zagledala se u oblike oblačića. Bilo mi je drago da sam produžila šetnju, prijala mi je.

U jednom momentu shvatila sam da nisam sama. Desno od mene videla sam prvo siluetu žene. Nije gledala u mom pravcu, čak mi je bila okrenuta ledjima, stajala je i gledala ispred sebe kao da čeka da se svakog momenta pojavi neko ili nešto medju drvećem. Odlučila sam da joj pridjem. Kako sam se približavala videla sam da ima pepeljasto plavu kratku kosu, koža joj je bila bela kao da je nikad sunce nije dotaklo, kratku crnu haljinu bez bretela, stajala je bosa na travi. Falila su samo krila da bude neka dark verzija Zvončice. U jednom momentu sam stala, više nisam bila sigurna da li želim da je upoznam. Ona se ipak nije ni pomerala ni okretala. I dalje je čekala da ugleda nešto ili nekog. Radoznalost mi nije dala mira, nešto me je teralo da nastavim ka njoj. Prilazila sam tiho i lagano. Tek kad sam stigla na dva metara od nje, okrenula se. Imala je neverovatno lepo lice, belo kao što joj je i koža, kao da nema krvi u njoj a izgledala je poprilicno živo. Usne su joj bile tamno crvene a trepavice crne i duge, totalna kontrast u odnosu na belilo kože. Oči kao da su menjale sve dugine boje. Pružila je ruku ka meni i gledala me pravo u oči. Privlačila me nekom silom i ja sam kao hipnotisana podigla ruku i uhvatila je za ruku koju mi je pružila. U tom momentu bez da je trepnula iz njenih očiju potekle su suze a zenice postale crne. Stala sam pored nje a ona mi nije puštala ruku, okrenula se ka rečici i planinama u daljini i zagledala se. Nebo odjednom nije više bilo ni vedro ni plavo, navukli su se oblaci, sunca nije više bilo, postalo je mračno i osetila sam vetar koji duva sa svih strana oko nas. Par kapljica kiše palo je na mene, a onda su munje krenule da izbijaju iz oblaka. Pogledala sam je i videla da niz njeno lice i dalje teku suze a ona i dalje nije treptala. Izgledala je kao neki kip koji je zarobio moju ruku i iz nekih neobjašnjivih razloga puštao suze. Munje su sevale sve jače oblaci su bili sve niži i crnji, dok je kiša lila po nama a ipak bile smo suve, vetar je duvao tako jako da sam očekivala da svakog momenta krene da čupa drveće iz korena a ipak nas nije pomerao. Bila je to jedna od onih oluja koje nadju svoje mesto u vestima dana, od kojih bih se uvek stresla kad čujem a sad sam imala utisak da učestvujem u njenom stvaranju. Kip pored mene je i dalje stajao i gledao u daljinu bez da trepne dok suze i dalje teku. U jednom momentu čuo se takav prasak da mi je zvonilo u ušima i imala sam utisak da je grom udario pravo u moje srce i osećaj da je ono puklo kao minirana stena. U tom trenutku vetar je stao, i kiša je prestajala. Oblaci su krenuli da se razilaze a sunčevi zraci probijali kroz njih. Pogledala sam u njeno lice i videla da više ne plače. Sve se u minuti vratilo na staro. Vedro nebo i sunčevi zraci, ni traga od oluje koja je upravo protutnjala, mi smo bile suve a i trava oko nas. Okrenula se i krenula u pravcu iz kog sam ja došla njoj dok me je i dalje držala za ruku. Pratila sam je. Dovela me do mesta gde sam sedela i povukla da sednemo zajedno. I dalje je gledala ispred sebe i ćutala ali mi je konačno pustila ruku. Osetila sam neku prazninu u sebi, kao da je onu oluju ona iščupala iz mene, kao da nisam bila svesna šta to sve držim u sebi. Razmišljala sam o tome, da li je moguće da sam toliko potisnula sve emocije da sam u sebi nabila toliko crnilo oblaka, toliko kiše i vetra, da su upravo kiša, vetar, munje i crni oblaci bili moja osećanja. Dok sam mislila o tome spustila je svoj beli dlan na moje rame a ja sam zagrlila svoja kolena i spustila glavu na njih. Bila sam umorna sad već sigurna da sam sve ono izazvala ja, kapci su mi postali teški... I dalje sam osećala njenu ruku na svom ramenu i tako sam zadremala...

Neki zvuk koji je dopirao iz šume me je trgo. Bila sam sama, nikog nije bilo pored mene. Okretala sam se i pogledom tražila dark Zvončicu. Ni traga od nje, ni traga od oluje... Sanjala sam, mora da me je opio vazduh i da sam zaspala. Ustala sam i uputila se ka stazi. Dok sam koračala osetila sam da me neko posmatra iz daljine i stala. Okrenula sam se naglo, nadajući se da ću da ugledam Zvončicu. Nije bilo nikog, lagani vetar je šuškao igrajući se lišćem topole. Nastavila sam put kući uz osećaj kao da sam skinula ogroman teret sa svojih ledja, kao da opet mogu slobodno da dišem.

                                                                                              Dragana Đorđević