Da li ste spremni da ovog trenutka predate svoj mobilni telefon nekome?

 50 sivih na Balkanu     anonimni autor


Da li ste spremni da ovog trenutka predate svoj mobilni telefon nekome? 

Da li možete da zamislite dan bez svog mobilnog telefona? Bez ijedne poruke, poziva, drustvenih mreza, bez fotografisanja, puštanja muzike, igrica... Možete li? Sigurno? Probajte pa javite kako je prošlo. Činjenica je da smo postali zavisni od mobilnih telefona, ja prva, priznajem, ne mogu da zamislim dan bez njega. Pun je fotografija, naravno, raznih aplikacija, preko njega sam u kontaktu sa ljudima, preko njega čitam, pišem...  Kao i mnogi, ne volim da mi se dira isti, pogotovu ne bez moje dozvole. Telefon je vrlo privatna stvar i kao sto ne diram tudje, ne dozvoljavam ni da neko dira moj. 

E sad, zamislite da se nadjete u situaciji da je vaš telefon "na izvolte" nekoj NN osobi. Šta vam prvo prolazi kroz glavu? Fotografije? Poruke? Hmm?

Moj telefon se iznenada ugasio. Svi moji pokušaji da ga vratim u život bili su bezuspešni. Mora u servis. 

-Dobar dan, imam problem. Moj telefon ne daje znake života! 

Serviser me gleda čudno, shvatam da izgleda kao da govorim o ljubimcu koji je na samrti. 

-Pogledaću. 

Gleda ga... Lomim prste... Šta je mom ljubimcu? 

-Gospodjo, morate da ga ostavite da ga sutra otvorim i verovatno da je u pitanju konektor (opasna boljka, osećam), koji moram da zamenim. Biće gotov do 11h. 

-Sutra... 11h... Ne možete da to uradite... Sad? 

-Nažalost, ne.

-Ali... Znate, treba mi...

-Razumem vas, ali ne mogu ništa pre. 

Rastajem se od svog dragog, bićeš ti dobro, zar ne? Izdržaćeš, obećaj mi, govorim pogledom, pogledam servisera, gleda me čovek i verovatno razmišlja da pozove dežurnog psihijatra. "Dobar dan, ja iz servisa... Jeste, opet teški ovisnik..." Bolje da krenem. Izlazim, razmišljam, šta ću bez njega do sutra, pa trebala bih da pošaljem mail, napišem tekst a i knjiga koju čitam je u njemu. Knjiga? Tekstovi? Fotografije?! Šta ono beše imam medju fotografijama!? Vraćam se.

-Dobar dan. 

Gleda me čovek, ne progovara. 

-Molim vas, vratite mi telefon.

Vadi telefon iz fioke. 

-Znate, imam neke važne stvari u njemu. Gleda me i dalje. Super, razmišljam sad sam mu i zagolicala maštu. Molim i kumim mog ljubimca da se upali, neće. Setim se prijatelja koji ima sličan (nadam se dovoljno da posluži) model telefona! Kako mi to nije pre palo na pamet? Pa izgleda da kao i uvek u stresnim situacijama razmišljam brže i bolje i vadim rešenja "iz rukava". Odlazim kod njega.

-Daj mi bateriju!

-Zdravo i tebi, dobro sam, hvala na pitanju.

-BATERIJA! Tvoja baterija mora da se podudara sa mojom. 

-Ne mora i ne podudara se. Modeli su SLIČNI! Otvara telefon da mi pokaže. 

-Dovoljno su slični da se podudaraju. Daj to. 

-Nisu im iste oznak... Eej!

Ostao je bez baterije, već sam je otela i stavila u moj. 

-Upali se molim te, molim te, molim te. Eto ga! Pali se! To! Živ je! 

-Da li bi mogla da objasniš?

-Možda. Prvo da obrišem poruke. Pa neke fotografije... Tekstovi... Gde mi je sad onaj folder... A da, na SD-u je. Nju sam izvukla, jesam. Zaključam telefon za svaki slučaj... E tako. Hvala ti, stvarno si srce. Sutra vodim na sladoled za ovo! 

Ostao je bez teksta sa telefonom u jednoj i baterijom u drugoj ruci.

Znam, mrzeće me dok ga stvarno ne odvedem na sladoled. A onda će iskomentarisati kako sam idiot kome ne može nešto normalno da se desi, a da napravi pometnju, priču za verovali ili ne, to uvek. Nisam ja kriva, a i znam, voli me. Igraću na kartu slatkoće ako mito ne pomogne. Vraćam se u servis. Dobar dan je već suvišan. 

-Izvolite. 

-Jeste li sigurni?

Sad me zajebava, znam. Samo što ne kaže jeste li obrisali tajne šeme za oružje za masovno uništenje. Ili je pomislio da su u pitanju fotografije u stilu Karleuše ili Dare Bubamare. Ostaće misterija, ne želim da znam. 

-Jesam. Izvinite. Vidimo se sutra. Dovidjenja. 

Zamalo da pitam da li se predomislio da ga otvori sad, ali izgleda da sam ga već dovoljno nervirala za danas. Preživeću valjda, znaćemo sutra. Ako ne preživim, neka neko ode po telefon u servis kako bi me sahranili sa njim. Ne zaboravite punjač da ubacite. Hvala! 

Ono što sam shvatila sekund pre nego što sam se okrenula i vratila po telefon je da "upadom" u njega, ne narušava samo moju privatnost. Već i privatnost mojih prijatelja sa kojima sam stalno u kontaktu. Sa kojima razgovaram na milion različitih tema, koji su mi rekli nešto u poverenju. Da, i njihova privatnost je jednako ugrožena. 

Moj ljubimac sada drema u fioci, nadam se. Čeka sutrašnju operaciju. Nadam se iskreno da je serviser dovoljno profesionalan da odradi svoj posao, i da mu nisam dodatno probudila radoznalost svojim postupkom.

A vi? Da li bi ste ostavili svoj telefon tek tako? Koja vam je prva pomisao?