Ne znam da li im je to bio cilj ali konačno su uspeli da me probude bučnim razgovorom u susednoj sobi. Bacila sam pogled na zidove oko sebe. U levom ćošku stajala je fotelja i crveno plišano srce sa belim "volim te" slovima na njoj, sat na zidu u obliku zaljubljenog smajlića pokazivao je 9:45, na krevetu pored mene sedeo je na jastuku mali žuti plišani zec u kariranim pantalonicama na tregere i šargarepom u ruci. Gledao je u mene svojim plastičnim očima. Pitala sam se odakle je on došao, ne u krevetu, to sam navikla da bude uvek tu negde, ostavljen toliko puta da me gleda kad se probudim, već kako je došao uopšte do nas, neka zaboravljena uspomena? Onda sam shvatila prazninu kreveta i vratila se u realnost. Naterala sam sebe da ustanem pre nego što me opet proguta.
Glasovi su i dalje dopirali do mene, vodio se izgleda neki mnogo bitan razgovor, krenula sam ka njima. Ulaskom u sobu nastala je tišina kao da je upravo ušao neki duh a svi prisutni uperili pogled ka meni. Odmahnula sam rukom što je trebalo da znači neku vrstu pozdrava i da slobodno nastave gde su stali i ne obaziru se na mene. Po navici sam krenula da skuvam kafu. Neke ruke su se stvorile pored mene sa čašom vode i malom roze pilulom. Da, postaje redovna. Gutam po navici. Pogledom tražim šolju za kafu i... Roze i žuta šolja, jedna pored druge stoje spremne za kafu u dvoje. "Žuta je za tebe, da ti se slaže uz... auto, a roza za mene, jer je roze za devojčice" osecam blagi osmeh na licu, "roze za devojčice", ja čak i ne volim roze, zašto sam birala roze, ne znam... Vlasnik ruku koje su mi uvalile lek za otupljenje je izgleda shvatio šta mi je zadržalo pogled i ruka je krenula ka žutoj šolji da je skloni. Brzinom munje sam zgrabila ruku za podlakticu i stegla iz sve snage što je izazvalo ispuštanje male žute šolje na sto. Vratila sam je na mesto i kafa više nije imala nikakvog smisla. Krenula sam nazad u krevet i legla sklupčana opet prepuštena bolu. Nedostaješ, tako nedostaješ da zagrliš, čujem sebe kako govorim "daj mi ruku da brže zaspim" suze naviru, počinjem da se gušim, u glavi čujem pesmu stare trube... Čujem ga kako pevuši, da li je ikad bilo koju drugu pesmu pevao? Trenutak kad se vratio posle godinu dana i pesma, moje suze i njegov zagrljaj, da li je ikad razumeo sve moje strahove ili makar onaj jedan, onaj najveći koji me je redovno gušio i ostvario se. Ustajem, polazim, niko me ne čuje, veruju da je lek delovao i da sam opet u stanju nesvesti, izlazim i odlazim na obalu. Blagi vetar mi miluje kosu, lice, osecam njegov dodir, penjem se na ivicu i letim ka vodi...
Коментари
Постави коментар