Zakon kao slovo na papiru jeste na strani žrtve, ali tu nastaje jedan problem, u praksi je sasvim drugačije.
Broj prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja:
2025. godina
Na
nivou Srbije se procenjuje da je bilo više desetina hiljada prijava.
Primera radi, u jednom gradu (Kragujevac) bilo je preko 1.000 prijava u
toku godine.
Na nivou države, prema ranijim trendovima tužilaštva i policije:
godišnje se evidentira približno 25.000 – 30.000 prijava nasilja u porodici
2026. godina (do sada)
Pošto godina još traje, nema konačnog broja
Ali prema istom tempu:
do sada (prvih nekoliko meseci) procena je 10.000 – 15.000 prijava. Ukratko
godišnje: ~25k – 30k prijava
2020–2025 ukupno: ~160k+ slučajeva
realni broj nasilja je značajno veći!
Kako su slučajevi raspoređeni (procena)
Veći gradovi (npr. Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš)
čine oko 55–65% prijavljenih slučajeva
ali imaju i veći deo populacije (~60%)
Kada se gleda po glavi stanovnika:
stopa je niža ili približno ista nego u manjim sredinama
Manja mesta (varošice i sela)
čine oko 35–45% prijava
ali imaju manji deo populacije (~40%)
Kada se gleda po glavi stanovnika:
stopa je češće viša nego u gradovima
Šta to znači u praksi?
Kada se “izravna” po broju stanovnika:
Gradovi → oko 1 prijava na 60–80 stanovnika godišnje
Manja mesta → oko 1 prijava na 40–60 stanovnika godišnje
Zaključak:
u manjim sredinama je nasilje češće po stanovniku, ali se u gradovima više prijavljuje zbog dostupnosti institucija.
Zašto dolazi do razlike
Manja mesta:
manje prijavljivanja (sramota, “svi se znaju”)
slabiji pristup institucijama
nasilje duže traje pre prijave.
I
tu dolazimo do pravog problema. Rad institucija. Po zakonu institucije
bi podjednako trebalo da rade posao i u manjim mestima kao i u većim
gradovima. Ali, kao što rekoh to je slovo na papiru. U praksi to izgleda
ovako:
Čujes dreku u komšiluku, znaš da muž
maltretira ženu, nije prvi put, maltretira celu porodicu, odlučiš da
pozoveš policiju, ali tamo dežura samo jedan policajac. JEDAN! Koji
naravno, sam ne može izaći i na teren jer neko ipak treba da čuva
telefon u stanici. Šta ako još neko pozove u medjuvremenu? Pa i njemu
neko treba da se javi i kaže mu kako taj jedan policajac sam dežura i
nema ko na teren. Ista je situacija i ako pozoveš hitnu, i tamo isto
dežura jedan doktor, jedna sestra, i ne daj Bože da treba da izadju i
oni na teren. Ali o tome opširnije drugi put.
Kad
pod stresom završiš sa nervnim slomom u pomenutoj hitnoj službi, jer
noćima ne spavaš od terora, ako imaš sreće da te sačeka iole savestan
lekar koji će pozvati policiju, i on će dobiti isti odgovor, nema ko da
izadje na teren, ali eto, kad se žrtve stabilizuju, mogu da prošetaju do
stanice. U stanici će opet ljubazno da objasne da oni trenutno ništa ne
mogu, a i psihičko nasilje je to, nije da te baš slomio motkom, ovaj
put. I onda sledi pitanje nad pitanjima. "Da li imate gde da se
sklonite?"
Prema zakonu, koji rekosmo stoji na
papiru, NASILNIK JE TAJ KOJI SE UDALJAVA I IZRIČU HITNE MERE. Ne
postavlja se pitanje da li žrtva ima gde da ode, žrtva mora da se
zbrine. Pošto su u malim sredinama sigurne kuće misaona imenica, a
institucije mrzi da rade svoj posao ili nema ko da obavi, jedino što
preostaje je da se prvo obezbedi mesto za beg, pa onda prijavi nasilje.
Ali najbolje ujutru, jer ko će noću da zove patrolu da izadje na teren i
to cak iz drugog grada. Kad se ipak skloniš kod komšija, rodjaka,
prijatelja i sutradan ipak odeš da konacno preduzmu nešto, prosek
čekanja da patrola stigne je oko 3-4h, realna razdaljina je sat vremena
vožnje. Ali znate kako je težak taj izlazak na teren. I onda opet, to je
"samo" bilo psihičko nasilje. Konačno, hitna mera i udaljavanje! Ima
nade za ovaj zakon, možda. Ali, ne lezi vraže, vikend. Za to vreme hitna
mera ističe, produžetak ne stiže na vreme i nasilnik se vraća kući.
Pozoveš policiju i opet isto pitanje "imate li gde da se sklonite?".
"Ako je miran i nije vas napao, pokupite stvari i idite, ako vas
napadne, pozovite nas". Ako ste još živi i u stanju da pozovete. I sad
opet malo statistike!
Srbija nema jedinstvenu zvaničnu statistiku femicida, pa se brojke sabiraju iz medija i organizacija
stvarni broj može biti i veći, jer neki slučajevi ne budu evidentirani kao porodično nasilje.
Tokom 2025. godine:
ubijeno je najmanje 14–18 žena u porodičnom ili partnerskom nasilju,
već sredinom godine bilo je 10–11 slučajeva.
Zato se za 2026. do ovog trenutka (proleće–leto okvirno) procenjuje:
oko 5 do 10 ubijenih žena
To
nije zvaničan broj, nego realna procena na osnovu toga kako se broj
kreće tokom godine (obično raste do 15–20 do kraja godine). Obicno!
Broj ubijenih žena u porodičnom / partnerskom nasilju
2020: oko 26 žena
2021: oko 20 žena
2022: oko 26 žena
2023: oko 29 žena (jedna od najgorih godina)
2024: oko 17–18 žena
2025: oko 14–18 žena (zavisi od izvora)
Ukupan zbir (približno) Za period 2020–2025: oko 130 do 140 ubijenih žena.
Pitam
se, da li su i one naišle na ovakve probleme sa prijavom nasilja? Da li
neko tamo razmišlja, da je reagovao na vreme (i po zakonu) da li bi one
danas bile žive?! Ili mirno spavaju.
U periodu 2020-2025 stradalo je i izmedju 5-15 dece, takodje kao žrtve porodicnog nasilja.
Slučaj
Irene Karić iz Sarajeva, koja je 19. maja 2023. godine usmrtila supruga
u porodičnoj kući, ponovo je dospeo u žižu javnosti krajem 2025. godine
nakon što je Vrhovni sud Federacije BiH ukinuo prvobitnu presudu i
naložio novo suđenje. U decembru iste godine Kantonalni sud je ponovo
izrekao kaznu od devet i po godina zatvora. Njeno svedočenje se širilo
društvenim mrežama poput požara. Jedan slučaj žene, majke, koja više
nije mogla da trpi nasilnika, a institucije nisu odradile svoj posao,
koja je konačno, posle godina i godina zlostavljanja uzela pravdu u
svoje ruke i zaštitila sebe i svoju decu na jedini način koji joj je
ostao, raščerečena je na društvenim mrežama. Za to vreme, nijedno
sudjenje ubicama 130-140 žena u proteklih 5 godina, nije toliko medijski
ispraćeno. Pa se opet pitam, kakvi su to dvostruki standardi, ako zakon
jednako važi za svakog nasilnika, nevezano za pol (procenjeno je da je u
periodu 2020-2025 ubijeno 20-35 muškaraca od strane žena ) kako to da
gotovo nijedan slučaj ubistva žene mediji ne proprate osim kao crnu
hroniku?
Da se vratimo na temu. Nezaobilazni CZSR(centar za socijalni rad)
Oni su mi omiljeni. Mislim da ne postoji institucija u Srbiji koja se manje meša u svoj posao od njih.
Šta
kaže zakon? CZSR nudi besplatnu pravnu pomoć ukoliko niste u mogućnosti
angažovati advokata. To bi trebalo u nekom normalnom svetu da
funkcioniše ovako:
Odete, hoćete da ostavite
nasilnika, konacno imate izveštaj policije, mere zabrane, izveštaj
lekara... A tamo vas sačekaju kao da ste u stvari vi krivac. Prekidate
ih u poslu da ne rade ništa. I samo nemojte da ih opterećujete da oni
moraju da brinu o vama, to im baš tesko pada. Lakše im je da vam objasne
kako ste na pogrešna vrata pokucali. I onda pitanje nad pitanjima.
Zašto se nasilje ne prijavljuje? Zašto imamo toliko slučajeva ubijenih
žena kao žrtve porodičnog nasilja?
Priča nije
izmišljena, i da, ima veze sa stvarnim likovima i dogadjajima. I možda
se desava upravo u vašem komšiluku , vašoj sestri, tetki, prijateljici.
Šta
na sve ovo možete da uradite kao pojedinac? Da vrištite iz petinih žila
da vam je dosta zakona na papiru koji u praksi ne funkcioniše! Da
podržite žrtvu kad klone duhom jer podršku tamo gde treba da ima, u
institucijama, od nje naprave krivca. Da ne dozvolite da odustane.
Pomognete makar razgovorom, ako drugačije pomoći nema. Potežete "veze i
vezice" da bi preko prijatelja vašeg prijatelja zamolili da neko obrati
pažnju na slucaj. Gorka istina je da žrtve same, cak i sa zakonom na
njihovoj strani često ne mogu da se iščupaju jer oni koji sprovode taj
isti zakon, često ga sprovode protiv žrtve.
Ksenija
Коментари
Постави коментар