Edinburg i pravi duhovi

Predveče, smrzavamo se u hotelu. Tek sam se vratio sa recepcije gde je osoba koja je u funkciji recepcionara šokirana mojim zahtevima da se uključi grejanje. Hotel najviše liči na one crtane filmove kada neko slučajno zaluta u neki hotel i shvati da u njemu ima duhova, možda i vampira. Upravo mi cela recepcija liči na vampire, možda malo i na Topaloviće iz Maratonaca. Tri muškarca u nekim tamnim odelima sa krem košuljama i kravatama. Na svetlu štede, ipak su Škoti. Zakleo bih se da se ne čuje kako hodaju. Jedina normalna osoba u hotelu je jedna pozamašna crnkinja koja čisti po sobama.

Ulica u Edinburgu, sve su slične

Probao sam ljubazno da pitam kada uključuju grejanje, da li možda kada nismo u sobi. Svaki pomen reči grejanje izaziva tihu jezu. Objašnjavam da je napolju 12 stepeni. Ali gospodine, napolju je sunce, prozborio je najzad. Ja sam i dalje bio "Englez" - znate gospodine, prilično sam siguran da i na severnom polu ima sunca napolju ali ipak greju. Ono što je čudno ali je ipak normalno u Škotskoj, ne osmehuje se (pozdrav za Karolinu). Izgleda kao voštana figura koja ispušta poneki zvuk kroz usta koja kao da se ne pomeraju. 

Nije prvi put da naletim na problem sa grejanjem, Istanbul, Amsterdam, Lepenski Vir. U Parizu su mi na recepciji rekli - gospodine, sa prelepom ste damom, vodite ljubav, zagrejaćete se. U Istanbulu sam dobio dva jorgana i majstora koji je pokušao da nešto sredi. Ovaj nije bio ni sposoban da pomisli na neko rešenje, o humoru ni da govorim. Bio je užasnut zahtevom i usporen do bola.

Wifi onda kada najviše treba

U trenutku kada sam se popeo u sobu stigla mi je poruka da mi je majka imala infarkt. Onda je počelo besomučno traženje signala koje sada iz ovog ugla liči na neme burleske ili španske komedije. Kako da drugačije objasnim da signal postoji iza ormara koji se ne može pomeriti pa ležim na podu i pokušavam da čujem zvuke koji izlaze iz telefona. Ili to da postoji signal na metar od prozora ali sa spoljne strane i bukvalno visim kroz prozor. Ipak najbolji signal je bio ispred ulaznih vrata recepcije. Sjurio sam se niz stepenice, na recepciji niko inače bi bio upitan šta im znači to da postoji wifi u reklami. Da li su mislili na znak wifi ili na blagodeti moderne civilizacije. Ipak kući je bilo sve pod kontrolom, nije bilo razloga za hitan povratak.

Jedno od mesta gde ima signala

Moram sad da ubacim u ovu priču jednog hrvatskog stand-up komičara. Objašnjava svojim engleskim kolegama da je rođen u Bosni, živeo u Crnoj Gori, školovao se u Srbiji a sad živi u Hrvatskoj. Njima to ne znači ništa. Onda im daje primer shodno Britaniji - rođen sam u Irskoj, živeo u Velsu, školovao se u Engleskoj a sad živim u Škotskoj. Na to ga Englez začuđeno pogleda: A ko normalan želi da živi u Škotskoj? U hotelu mi je to postalo jasno.

Radnje sa suvenirima

Izlazimo iz hotela, zabrinut čovek ako je u izolaciji postaje samo zabrinutiji. Obilazimo radnje oko zamka. Radnje koje prodaju istorijske suvenire. Od kuće dobijam vesti da je sve u redu, stavljeni su stentovi u roku od sat vremena i nema razloga da nešto krene po zlu. Opušteniji sam. Ulazimo u radnju koja ima gomilu kiltova u izlogu i neke predmete od srebra. Prodavac me posmatra sa visine. Valjda mu delujem kao glupi turista i pravi se važan, velika greška. Uredno sam isprobavao kiltove raznih klanova. Nije mogao da se uzdrži - znate pravi muškarci, Škoti, ne nose veš ispod kilta. Hej, mister prodavac, mislite li da ja nosim? Siguran sam da je povukao sve isprobane kiltove, makar na pranje. Bio je jedan Tom Ford prilično dobar kilt, nekoliko hiljada funti.

U drugoj radnji prodavac pokušava da fascinira svojim poznavanjem istorije klanova. Priča o Vilijemu Valasu. Nisam mogao da se uzdržim - Mel Gibson, zar ne? Generalno, radnje sa suvenirima su kao i svugde. Puno nepotrebnih stvari koje su nepotrebno skupe. Škoti uz to stave i gomilu mačeva, štitova, oklopa, noževa, svih onih divnih stvari koje turista ne sme ni da pomisli da kupi. Obavezno stoji natpis - Do not touch! Imaju i neke medaljone od srebra, kojima opada cena sa rastom udaljenosti od zamka. To je isto deo svetle škotske tradicije, potiču od druida i leče od svega a donose novac, blagostanje i mirne snove (verujem da je većina Made in China).. Nismo kupili ništa.

Pabovi za turiste

Ulazimo u jedan pab The Last Word Saloon. On se nalazi na turističkim vodičima i prilično je uštogljen, kao da želi da dokaže da su sve priče o škotima tačne. Naručili smo koktele - Last Day of Night i Daed man's Legs (nisam mogao da se uzdržim, privuklo me je ime). Hladni, odlični i kruti, divan bar za penzionere koji žele da osete ukus turističkih atrakcija, nije to za mene, idemo odatle. Stoji upozorenje - molimo vas upozorite konobara ako imate neku alergiju. Ne, definitivno nije za mene, Škotska, divlja plemena i upozorenje na alergije, ne ide to. Gde je tu Vilijam, gde je Rob Roj, gde je Bruce? Gde je viski koji pali grlo...odnele ih alergije.

Klasičan škotski pab

Ulazimo u Royal Oak. Čuje se lokalna muzika. Pub gde lokalni muzičari sviraju lokalne pesme uglavnom lokalnim ljudima. Sigurno spada u nešto što treba da se vidi ali suviše u čauri. Idemo dalje, nalazimo neki koji sasvim sigurno nije ni u jednom vodiču i koji nema svoju internet prezentaciju ali zato ima onu potrebnu količinu buke i smeha. Ne mogu da se setim imena, znam da je neki Pony ali ne i koji.

Lokalni Pab

U jednom uglu je nekoliko skinhedsa, piju pivo, paranoično gledaju oko sebe i domunđavaju se. Imaju čizme, maskirne pantalone, kožne jakne i ošišani su kratko, oni mi prvi upadaju u oči. Nisam ljubitelj, idem dalje od njih. Pub je pun, svi galame, društvo je šareno, pravo mesto za upoznavanje Edinburga. Nakon par piva već pričamo sa lokalcima, bacamo pikado i igramo neki lokalni bilijar sa preprekama koje se ruše. Jedan Škot, haha, mislim u sebi ti si Škot taman toliko koliko i ja, pokušava da nam uvali lažne parfeme. Uzimamo fish'n'chips, donose nam bukvalno ali bukvalno na novinskom papiru, novine od pre par dana. I to je karakteristično za Ostrvo, ne znam gde još u svetu možete dobiti hranu na novinskom papiru.

Lokalni pabovi

Brzo smo se sprijateljili sa lokalnim ljudima. To nikada nije problem uz par pića, otvorenog srca i spuštenog nosa. Pričaju o svojim problemima, muči ih isto što i ljude svuda, manjak para, manjak posla, poslodavci koji nemaju dušu, vlast sa velikim porezima. Nezadovoljstvo među običnim ljudima je uvek isto, nigde ljudi nisu različiti. Pričaju o lokalnim događajima, naravno o fudbalu, tad je tema bila izbacivanje Glazgov Rendžersa u četvrtu ligu zbog dugova. Ja nisam mogao da ne pitam šta radi Dandi Junajted (čuvene utakmice sa Radničkim, bio i navijao), malo ko se seća toga. Oni koji su stariji obučeni su po klasičnoj konstantnoj engleskoj modi, odelo sa prslukom od tvida, košulja svetla ali ne bela, sitne aplikacije skoro neprimetne, crne cipele. Žene šareno, ima svih odevnih predmeta. Mlađi su obučeni na prvi pogled nemarno i ne deluju bog zna kako čisto, možda utisak vara.
Jedan lokalac, stariji od mene mi fura fore o istoriji i o tome kako su Škoti žrtve Engleza. Usput pokušava da mi nađe posao tu u Škotskoj, naravno uz određenu provizuju. Ha, mene si našao, nisam ja naivni turista, polu ličanin-polu moravac, nezgodna sorta. Ipak platio je turu pića.
Vraćamo se u hotel, ni dobar provod a ni nekoliko pića ne menjaju mi sliku o recepciji, vampiri...