London - kolonije uzvraćaju udarac

Ja volim London, ne bojim ga se. Još kao dečak sam ga prokrstario uzduž i popreko i to sam. Mesto koje nema tajni za mene. Znam prečice, znam tačno šta se gde nalazi. Uvek se osećam kao da sam ponovo došao kući svaki put kada me put nanese u London. London je moj grad.


Ekran pokazuje da počinje ukrcavanje na let za London. Ipak prvo nas čeka detaljna kontrola. Vidim svoju prijateljicu kako širi ruke kao Isus dok na nju navaljuje jedna Engleskinja crvenkaste kose, crvenih buckastih obraza i ni malo privlačnog tela.

- Ona, ona nije normalna. Zavukla mi je ruke u brushalter, zavukla mi je ruke svuda. Pogledaj je molim te, da nije lezbejka?

Nije, samo je proizvod državne paranoje. Englezi se panično plaše terorističkih napada. Svi su im sumnjivi.

Avion sleće na jedan od pomoćnih aerodroma. Bus do Liverpul stanice u City-ju košta više nego avionska karta.

Izlazimo iz busa ispred stanice Liverpul. Ulazimo u metro. Tražim kako da dođemo do stanice Bayswater, izgleda da ima presedanja. Na šalteru mi službenik objašnjava da ne idem u Bayswater nego da pratim liniju za Queensway. Čudno mi je ali poslušam. Kasnije sam shvatio da je to ista stanica, samo je jedan nivo niže. Englezi su zaista čudni.

Odabrao sam Bayswater jer se odatle peške stiže do centra Westminstera, starog centra Londona. Dva minuta pešačenja i stižemo u hotel. Hotel New Dawn. U startu ću reći da sam im dao najgoru moguću recenziju uz blagoslov Booking.com-a. Nije da je hotel jeftin, duplo je skuplji od recimo Bečkih u okolini centra. Bedna prevara od hotela.

Širok osmeh i zlatan zub na recepciji. Hotel drže Indusi (ili Indijci - jezička nedoumica mada sam za ove siguran da su hindu). Nemam ništa lično protiv njih, sarađivao sam sa nekima. Ustvari ne postoji ni jedna nacija, vera ili rasa ljudi koje mrzim. Ne volim neke pojedince i na tome se sve završava.


Prvo što traže je da platimo odmah boravak za sedam dana. Inače mali savet ili pojašnjenje za poslovanje bilo koje vrste sa Indijcima - obožavaju da klimaju glavu na specifičan način levo-desno, uvek se smeškaju i ne vole nikoga ko nije njihov. Kada im nešto ne odgovara obavezno pričaju nešto drugo, na ponovljena pitanja i dalje teraju isto o nečemu desetom. Pare nikada ne ispuštaju.


Koja je cena boravka? Pokušava da naplati duplo više. Možda to prođe. Uvek sam pripremljen, imam sve kopije rezervacije. Pravi se da ne razume. Zove nekoga, pričaju svojim maternjim jezikom, cokće, vrti glavom. Objašnjava mi da je cena duplo veća, ipak. Kada će da nauče da nisam glupi turista. U redu, zovem Booking.com pa razjasnite sa njima. Magična reč, uvek se plaše da ih izbace iz spiska, eto, učiniće mi uslugu, sniziće cenu na dogovorenu. Booking.com - zakon.

Soba je prostor u L obliku. Izgleda da su za to L koristili najmanji mogući font. Krevet je žičani, kao u poljskim bolnicama iz filmova o davnim ratovima. Nema mesta za kofere, ostaće sedam dana na podu. Postoji stočić ili bolje reći daska širine 20 cm. Ipak, postoji i nešto dobro, nema mrava, miševa i buba švaba a napolju je prijatno, ne treba grejanje. U sobi postoji još nešto.


Kupatilo. Gledam i čudim se. Plastična kabina iz nekog broda u kojoj postoji wc šolja, umivaonik i tuš. Da bi se selo na wc šolju potrebno je skinuti se u sobi i golim dupetom ući u kupatilo, sesti i onda zatvoriti vrata. Ko nije klaustrofobičan. Ko se žali na magnetnu rezonancu poslao bih ga tamo. Za umivanje glava je unutra, telo napolju a tuširanje polučučeći. Sitna crna buđ u uglovima. Engleska.


Wi-fi? Ima internet cafe preko puta. Zar je to wi-fi? Pa internet je svakako. Ali piše da imate? Ima preko puta. Ne kod vas. Ali može da se ode preko puta, to je internet. Onda još malo vrtenja glave i maternjeg jezika, to valjda pomaže u raspravi. Naravno i meni je bilo lakše da neke impresije uputim na svom, maternjem, uz pominjanje majke, oca i cele familije. Englezi vladaju svetom - dobar vic.

Ko se seća špice "Mućki" imaće tačnu sliku kako izgleda Bayswater. Ispred je sami centar, ispod je Hyde park a iznad Nothing Hill, iza - koga to zanima. Preko puta hotela je Whitley tržni centar a pored hotela golima radnjica, indijskih, pakistanskih, kineskih i nekih nepoznatih. Ulica je uvek puna, nude kontinentalni doručak, retko engleski a kako zamišljaju kontitentalni je posebna priča.


Prvo jutro u hotelu idemo na "kontinentalni doručak". To je čaj, kačkavalj sumnjivog izgleda i keks. Pomirljiv sam, valjda će biti bolje sledećih dana, nije. Uvek isto čaj, kačkavalj i keks. Pitam se sa kog je to kontinenta, nekog na kome nisam bio ili možda sa potonule Atlantide. A Englezi su tako ponosni na svoj doručak. Inače najbolji engleski doručak sam jeo u "Tri sestre" u Amsterdamu.

Peškiri su čudo u prestonici svetske kulture. Dva peškira ukupno, nijednom promenjeni. Naleteo sam u jednom trenutku na mlađeg Indijca, student po godinama. Računao sam, mlađi je, razumniji, preračunao sam se. Na moju primedbu o peškirima sam dobio izliv šovinističkog besa, mržnje prema svim ne-indijcima. Uplašio sam se, kakvi crni duhovi. Tog dana smo kupili peškire.


Ulazim u internet cafe koji usput prodaje i kofere koji imaju izgled sumnjivog kvaliteta. Radnik ili vlasnik ne govori ili neće da govori engleski. Po odeći bih rekao da je Pakistanac. To što su jedni pored drugih smeta im samo u postojbinama. U Londonu ne obraćaju pažnju na to. U Londonu su neprijatelji neki drugi. Veza je komično slaba. Jedva uspem da pregledam onih trista mailova koji mi svaki dan stižu, ni ne pokušavam da ih otvorim. Internet čeka neka bolja vremena.

Pored nas staje Bentley. Izlazi tip u crnom odelu, strukiranom, mogao bi biti dubler Jasona Stathama. Pravi primerak bele Engleske. Stavlja kapu na glavu i uz dubok naklon otvara vrata. Iz kola izlaze dve Indijke u odeći živopisnih boja po modi koja odgovara nekim delovima naših gradova u koje se nerado zalazi (to pokušavam da budem politički korektan). Porobljeni su uzvratili udarac.

Kada sam prvi put bio u Londonu imao sam 14 godina. Šetao sam gde god sam želeo, potpuno sam. Pričao sam sa ljudima na ulici, jedan crnac mi je poklonio knjigu pokušavajući da mi objasni transcendentalno, nisam osetio ni trunku nelagodnosti, straha i neprijatnosti iako su Englezi hladni. Išao sam na utakmice sa navijačima Arsenala i Totenhema, nakon svake utakmice je neko poginuo ali svi su se osećali slobodno. Više to nije taj grad. London više nije moj grad.
Nastaviće se...