Kada sam prvi put bio u Engleskoj otišao sam na koncert grupe Queen, kod nas još nedovoljno poznate. Još uvek su mi omiljena grupa. Kakvo je uživanje nakon toliko godina doći ponovo i videti u jednom od pozorišta, ne bilo kojem, Dominionu, mjuzikl: We will rock you. Dominion je u centru Londona. Najjeftinija karta košta 65 funti. Queen je najbolja grupa.
London je grad pozorišta a naročito mjuzikla. Nikada i nigde nisam video toliko muzike uživo kao u Engleskoj. Mnogo profi, mnogo amaterskih, lokalne grupe koje sviraju po pabovima, lokalna amaterska pozorišta. Obični ljudi koji preko dana rade neki posao a uveče glume ili sviraju. Onda se čudimo zašto imaju najbolje glumce i najbolju muziku. Toliko truda daje kvalitet.
Nas dvoje ćutimo samo dok smo u svađi ali prolazak od Westminstera do Trafalgar Skvera nam zatvara usta. Taj deo dođe kao neka ratna aleja sa spomenicima brojnim ratnicima, uglavnom lordovima ali i ženama koje su ratovale kao bolničarke. Tu su ministarstva sa konjanicima u crvenim mundirima i sabljama. Iza nas je Big Ben a ispred dominira Lord Nelson (bez Lady Hamilton). Usta smo otvorili tek da se divimo slikama u Nacionalnoj Galeriji. Najduži period ćutanja u deset godina.
Nacionalna Galerija. Dvoumim se da napišem to ime velikim slovima, boldirano i većim fontom. Stojim ispred slike Aelbert Cuypa i odjednom otkrovenje, ovim svetom vladaju Holanđani. Dok su svi trošili svoje vreme, resurse i ljude na ratove Holanđani su kolonije mudro prodali, nisu držali veliku vojsku, nisu nešto ni ratovali a svima su prodavali mape i slikali slike koje su kasnije uvalili Englezima, za ogroman novac.
Nacionalna Galerija je jedino besplatno mesto u Londonu i jedino mesto koje vredi platiti ali to je Engleska. Ispred nas se ređaju dela Leonarda da Vinčija, Turnera, Rafaela, Van Dycka, Botičelija, Monea, Manea, Ogist Renoara i Rembranta. Rembrant je najbolji fotograf srednjeg veka i pravi Holanđanin. Nema viška, nema zamaranja sa pozadinom, samo lik. Rembrant je nesumnjivo genije.
Vincent van Gogh, najveći tragičar, čovek toliko ispred vremena. Viđao sam, kao i svi, reprodukcije njegovih slika ali sada stojim ispred Suncokreta, usta su mi otvorena i shvatam da ne gledam sliku već prozor u drugi svet, drugu dimenziju. Nisu boje na slici već kovitlaci energije. Nije važno što su to na prvi pogled suncokreti jer nisu, to je atomska bomba uhvaćena na slici i zarobljena. To je vremeplov, to je Dorijan Grej među slikama. Slike Van Goga uživo - neprocenjivo.
Ko se seća Politikinog Zabavnika? Znam da nešto pod tim imenom izlazi i sada ali ko se seća onog doba kada je petak, dan izlaska Zabavnika, bio praznik? Ko ne zna šta je bio Zabavnik nekada on je suviše mlad. Bio je naš internet, prozor u svet. Imao je sve, male kratke stripove, u sredini veliki, naučno fantastične priče na kraju, život piše drame pre sredine, istorijske lekcije a na drugoj strani odmah na vrhu bilo je Verovali ili ne, Ripley. Ne krijem oduševljenje pred njihovim sedištem u Londonu i vraćanje u detinjstvo.
Sir Arthur Conan Doyle je rođen u Edinburgu ali je ustvari bio Irac. Bio je lekar, fudbalski golman, slobodni zidar, lovac na duhove, spirutualista i osoba koja je mrzela junaka svojih knjiga Sherlocka Holmes-a. Conan Doyle nije bio vredan kao lekar, zabeleženo je da je specijalizaciju u Beču provodio uglavnom ispijajući veće količine piva ali 221B Baker Street još uvek stoji kao muzej izmišljenom detektivu sa većim uticajem na kriminalistiku nego mnogi pravi.
Meni je srce Londona Regent Street, Oxford Street i Piccadilly Circus. Sve radnje su tu, sve velike robne kuće su tu. U Londonu vredi kupovati. Dok se penjemo Regent Streetom sasvim slučajno slikam prozore nekih kancelarija. Ni sanjao nisam da će se moj život okrenuti već za 5 nedelja i da će sve sigurno postati nesigurno a da će ta kancelarija biti moj office. Da, život piše romane.
Na Englesku, Škotsku, Irsku i Vels ću se vratiti u jednom sasvim drugačijem tekstu, nekada. Ipak, za kraj London ne čine ni zgrade, ni spomenici, ni političari već ljudi. A ljudi kao ljudi, svuda su isti. Bore se za posao, novac, svoje mesto. Raduju se i tuguju. Pevaju, igraju, plaču. Ljudi su...
Nas dvoje ćutimo samo dok smo u svađi ali prolazak od Westminstera do Trafalgar Skvera nam zatvara usta. Taj deo dođe kao neka ratna aleja sa spomenicima brojnim ratnicima, uglavnom lordovima ali i ženama koje su ratovale kao bolničarke. Tu su ministarstva sa konjanicima u crvenim mundirima i sabljama. Iza nas je Big Ben a ispred dominira Lord Nelson (bez Lady Hamilton). Usta smo otvorili tek da se divimo slikama u Nacionalnoj Galeriji. Najduži period ćutanja u deset godina.
Nacionalna Galerija. Dvoumim se da napišem to ime velikim slovima, boldirano i većim fontom. Stojim ispred slike Aelbert Cuypa i odjednom otkrovenje, ovim svetom vladaju Holanđani. Dok su svi trošili svoje vreme, resurse i ljude na ratove Holanđani su kolonije mudro prodali, nisu držali veliku vojsku, nisu nešto ni ratovali a svima su prodavali mape i slikali slike koje su kasnije uvalili Englezima, za ogroman novac.
Nacionalna Galerija je jedino besplatno mesto u Londonu i jedino mesto koje vredi platiti ali to je Engleska. Ispred nas se ređaju dela Leonarda da Vinčija, Turnera, Rafaela, Van Dycka, Botičelija, Monea, Manea, Ogist Renoara i Rembranta. Rembrant je najbolji fotograf srednjeg veka i pravi Holanđanin. Nema viška, nema zamaranja sa pozadinom, samo lik. Rembrant je nesumnjivo genije.
Vincent van Gogh, najveći tragičar, čovek toliko ispred vremena. Viđao sam, kao i svi, reprodukcije njegovih slika ali sada stojim ispred Suncokreta, usta su mi otvorena i shvatam da ne gledam sliku već prozor u drugi svet, drugu dimenziju. Nisu boje na slici već kovitlaci energije. Nije važno što su to na prvi pogled suncokreti jer nisu, to je atomska bomba uhvaćena na slici i zarobljena. To je vremeplov, to je Dorijan Grej među slikama. Slike Van Goga uživo - neprocenjivo.
Ko se seća Politikinog Zabavnika? Znam da nešto pod tim imenom izlazi i sada ali ko se seća onog doba kada je petak, dan izlaska Zabavnika, bio praznik? Ko ne zna šta je bio Zabavnik nekada on je suviše mlad. Bio je naš internet, prozor u svet. Imao je sve, male kratke stripove, u sredini veliki, naučno fantastične priče na kraju, život piše drame pre sredine, istorijske lekcije a na drugoj strani odmah na vrhu bilo je Verovali ili ne, Ripley. Ne krijem oduševljenje pred njihovim sedištem u Londonu i vraćanje u detinjstvo.
Sir Arthur Conan Doyle je rođen u Edinburgu ali je ustvari bio Irac. Bio je lekar, fudbalski golman, slobodni zidar, lovac na duhove, spirutualista i osoba koja je mrzela junaka svojih knjiga Sherlocka Holmes-a. Conan Doyle nije bio vredan kao lekar, zabeleženo je da je specijalizaciju u Beču provodio uglavnom ispijajući veće količine piva ali 221B Baker Street još uvek stoji kao muzej izmišljenom detektivu sa većim uticajem na kriminalistiku nego mnogi pravi.
Meni je srce Londona Regent Street, Oxford Street i Piccadilly Circus. Sve radnje su tu, sve velike robne kuće su tu. U Londonu vredi kupovati. Dok se penjemo Regent Streetom sasvim slučajno slikam prozore nekih kancelarija. Ni sanjao nisam da će se moj život okrenuti već za 5 nedelja i da će sve sigurno postati nesigurno a da će ta kancelarija biti moj office. Da, život piše romane.
Na Englesku, Škotsku, Irsku i Vels ću se vratiti u jednom sasvim drugačijem tekstu, nekada. Ipak, za kraj London ne čine ni zgrade, ni spomenici, ni političari već ljudi. A ljudi kao ljudi, svuda su isti. Bore se za posao, novac, svoje mesto. Raduju se i tuguju. Pevaju, igraju, plaču. Ljudi su...
Bogami, doktore, učinićete i nemoguće... da otopli moj ledeni odnos sproću svakojako hladnoj Britaniji.
ОдговориИзбришиJa imam toliko podeljeno mišljenje o njima da mi nije jasno kako je to moguće. Volim London, volim obične ljude ali mnogo toga ne volim tamo. Kada sam tamo imam hiljadu zamerki a opet kada sam ovde istog časa bih otišao tamo.
ОдговориИзбришиI ja imam podeljeno mišljenje Engleskoj. Ali sa nepodoljenom pažnjom čitam i uživam u Vašim pričama!
ОдговориИзбришиHvala puno. Znači mi puno takvo mišljenje.
Избриши