Naša ljubav više nije ista

50 sivih na Balkanu   5/50

Sve je počelo jednim hrabrim tekstom O životu i ljudima. Na njega se kao neka vrsta odgovora nadovezao tekst San i Facebook. Reakcija na njega je bio tekst nepoznate autorke Šta kad je ljubav nemoguća? Na njega sam odgovorio ja tekstom Dok gledam na sat. Ipak to nije kraj. Nepoznata autorka je rešila da odgovori i taj odgovor je pred vama. Tri autora, do sad, vam predstavljaju sagu o životu i ljudima tu oko vas. Tri različita viđenja i misterija - ko je nepoznata autorka? Neka žena koju poznajete? Neka od Vas?

I opet... Ti znaš da ja dolazim tebi. Ja znam da me čekas. Ne, nema potrebe da se čujemo da bi znali gde ćemo se sigurno sresti. Toliko se znamo. Toliko sam u tebi, toliko si u meni. Znamo kako dišemo. Znaš, nekad ti pričam pred spavanje kako sam provela dan. Pričam ti u mislima. I razmišljam kako si ti proveo dan. I tako utonem u san. 

Dolazim. Znam gde si. Ulazim, naravno da si tu, nisam ni sumnjala. Pa znam da me čekaš, izvini što nisam stigla ranije. I eto, mog utočišta. Taj zagrljaj... I onda... Osećam. Nešto kao da stoji iznad nas. Ogroman crni oblak. Zašto osećam kraj. Zašto nikad ne mogu da dokažem da me taj osećaj nikad nije prevario bilo dobro ili loše. A sad osećam loše. A sve što želim je da opet vreme stane.

- Da li me voliš?

- Znaš da te volim. 

- Znam. -izgovorim. Znam. Ali osećam nije kao pre, pomislim.

I nije. Drugačije je. Nešto se promenilo. I dalje ne znam šta. Samo naša ljubav više nije ista. Šta je menja? Na bolje? Na gore? Opet ne znam. Opet ne znam kada ćemo naći vremena za taj zagrljaj. Kada ćeš opet ukrasti taj jedan poljubac. Pišem ti... A ne znam hoćeš li pročitati. 

Nastavljam dalje. U glavi minut i zagrljaj. Dovoljno. Da mi da snage dok se opet ne sretnemo. Svako zatrpan svojim obavezama. Pokušavamo da ne mislimo jedno na drugo, znam. A opet... Kad mrak prekrije grad... Kad se sve utiša. Kad umorni legnemo... Znam... Jedno drugom nedostajemo..


Sećaš li se... 

Kada sam prvi put spavala pored tebe. Nisi mogao da zaspiš. Kad bi krenuo da toneš u san, ja bih se promeškoljila. Nisam ti na taj način dala da zaspiš. Želela sam da me čuvaš, čak i od snova. I čuvao si. 

Večeras... Želela sam da me opet čuvaš, štitiš od onih košmara, onih gde te uvek dozivam. Gde uvek čekam da se pojaviš i spaseš me. Nisi mogao. Znam, želeo si. Ali... 

A opet, taj minut dok mi nameštaš pramenove kose koji mi padaju na lice, dok nežno spuštaš usne na moj vrat, dok ti drugu ruku opet držim da ne odeš dok spavam, taj minut ostaje zauvek urezan. Kao i svi oni minuti pre. Osećam kako lagano tonem u san. Opijena tvojim mirisom, ušuškana poljupcem, još me taj dodir drži na trenutke svesnu, osećam još si tu i ne želim da se prepustim snu. A znam šta me tamo čeka. 

Tamo si ti. Tamo sam ja. Tamo smo mi! Znaš, MI! Sami. Niko nas ne dira. Tamo je sve moguće i tamo štagod da krene loše, vikaću tvoje ime i ti ćeš se stvoriti niotkuda. Tako želim da tamo ostanem, zauvek. Da bar mogu tako da te dozovem kad mi fališ, tačno bi uvek bio pored mene. 

Ne diraš mi više kosu, znaš da me to drži budnom. Jednom sam ti šapnula kako mi to ne da da utonem u san. Poznaješ me i previše. Vidiš kako tonem i puštaš me. Puštam i ja, moj stisak više nije tako čvrst, znam mogao bi već sada da izvučeš lagano ruku. Ipak to ne radiš a ja te već vidim sa druge strane. Tamo si. Jos jedan uzdah i utonula sam. Svesna da kad se probudim ti nećeš biti tu. 

Ti nemirna reko! Ti što, znam, imaš hiljadu lica. Videla sam ih. Gledam ih. Toliko puta ličiš na mene. Ili ja ličim na tebe? Sedim, gledam te. Šapućem ti moju tajnu. Znaš, onu samo moju. Ti nemirna reko! Kad u meni kulja bes i ljutnja tvoji talasi i vetar su odjek mojih emocija. Kad sam tužna, kad mi se plače ti navučeš oblake da kiša pada i sakrije moje suze. Kad sam srećna, sunce se kupa u tebi. 

Ti nemirna reko. Ti si moja prijateljica. Ti si mi svedok. Ti si mi čuvar tajne. Toliko puta, tvoje obale bile su naše skrovište. Sad kad te pogledam, pitam se. Da li sve odnosiš? Da li sve jednom mora da ode bez povratka. Ej, reko. Sestrice! Zaustavi se. Zadrži ga. Zadrži me. Zadrži nas. Budi opet svedok onih poljubaca. Dodira i zagrljaja. 

Nemirna si reko. Nestalna. Odlazis svojim putem. Odlaziš ti, odlazim ja, odlazi i on. Svako na svoju stranu. Ostaju samo kamenčići i poneka školjka. Da ćute i znaju. Da znaju priču koju nikom nikad ispričati neće. Kako su se voleli, kako su baš tu toliko puta bežali, tražili mir za sebe. Jedno drugom obećavali večnu ljubav. Da ih niko i ništa nikada neće rastaviti. Ostaju nepomični, bez da saznaju šta se desilo, kakav je kraj ove priče.