Ovo smo mi

50 sivih na Balkanu   8/50

Nepoznati autor, nazvao sam je slovom A, zato što je prva koja se javila. Priča se nastavlja. Neću vam oduzimati vreme mojim upadicama, prepuštam vas tekstu. Napominjem da se ne radi o piscima već o ljudima koji smo mi. Oni koji smo stvarno, bez maski. Teška muka natera da se piše...

Ovo smo mi.
- Jesmo, mi smo - odgovorim.
- Lepo je.
- Lepo. I tužno...

 I ne znam koliko još  emocija upleteno u jedan tekst. Drago mi je da si pročitao. Drago mi je da vidiš koliko te volim. Koliko si mi inspiracija u životu. Koliko se oslanjam na tebe i koliko puta me baš ti držiš tu kad ne znam šta ću sa sobom. Nije ovo prvi put da nailaziš na moje tekstove posvećene tebi. Samo tad si znao da pišem samo za tebe. Ovoga puta pišem za druge, želim da sa nekim podelim svoju priču, izazovem ih da i oni sami ispričaju ili se pronadju u njoj, baš kao što je i mene tudja priča navela da pišem o nama.

Stiže nova poruka, otvaram...
Pesma. Sledeća poruka "ajde sad ti se seti ove pesme"

Naravno da se sećam pesme. Pa naša je. Kao i još puno njih. Odgovaram na poruku, "da sećam se slušali smo je zajedno dok smo sedeli i prebrojavali zvezde, znaš gde već".

Nova poruka, druga pesma. "A ova?"

O Bože kako se ne bih sećala. "Da, sa tom pesmom sam ja prekršila pravilo." Naše pravilo da nećemo da zavolimo jedno drugo. Da nećemo jedno drugom da kažemo to 'volim te' koje je tada izgledalo tako izlizano i glupo, a ja sam prekršila pravilo. Šapnula sam ti tiho. Nisi očekivao da ću to da izgovorim. Zagrlio si me jako i poljubio. Ne, nije bilo potrebe da odgovoriš 'i ja tebe' jer sam već to znala. Znaš taj dogovor, ljubav se pokazuje a ne govori u jedno 'volim te'.

Nova poruka i novi link sa pesmom. "Ah, ova pesma baš opisuje tebe. Zato je volim."

Tuga i sreća se sad mešaju. Tužna zbog izgubljenog vremena i odvojenosti, srećna opet smo zajedno. Opet ne mogu da sakrijem emocije pred njim čak ni preko poruka. Mogla bih, možda, ali ne želim. Ako već moram da ih skrivam svakodnevno od sveta, od njega ne želim.

- Znaš... Tužna sam...
- Šta te je rastužilo?

-  Ti! Zašto si me pustio da odem? Ne zanima me ni to što sam morala ni ništa. Zašto si me pustio? Ne zanima me ni ono tvoje "ako nekog voliš za njega uvek biraš ono što je dobro." Ti si za mene i dobro i loše i bolje i sve. I kako si mogao... I više nisam tužna sad sam ljuta zbog izgubljenih sati, dana, meseci bez tebe. Znaš li koliko mi je teško bilo kad te ne vidim i zagrlim, i poljubim i...

Suze same teku već.
-Ne plači molim te.

Rekla bih ti još mnogo toga ali nema smisla jer sve to već znaš. Znam i ja da je tebi bilo teško bez mene.

-M*****, smiri se. Znam ali prošlo je.
- Znam. Ali svejedno me još uvek boli.

- Znaš, ove pesme, pusti ih. Zatvori oči, večeras ne mogu ja da te uspavam ali mogu pesme. Opusti se i lepo spavaj. Sanjaj nešto lepo.

Laku noć M***** moje
- Ne puštaj me više!
- Ne puštam te. A sad na spavanje. Ljubim te M***** moje
- Hvala ti što si me podsetio na te momente. I ti lepo spavaj. Sanjaj me. Volim te. Laku noć

Tiho puštam ponovo pesme. Kažu, sećanja se polako gube i zaboravljaju. Zato što svaki put kad se prisetimo nečega ne sećamo se u stvari samog momenta već kad smo se poslednji put toga setili. I zato sećanja vremenom blede i zaboravljamo. Da li je istina, pitam se? Da li ću sećajući se svih tih trenutaka samo brže da istrošim sećanje? Da li trebam da ih čuvam i od same sebe? 

Ali želim. Želim baš uz ovu pesmu da razmišljam gde sam je sve čula i kakav je taj trenutak bio. Polako tonem u san uz pesmu razmišljajuci kako bih te opet sad držala za ruku. Kako bih se sklupčala dok spavam a ti brinuo da mi je hladno, pokrivao i ušuškivao. Ujutru uz kafu pitao da li mi je bilo toplo i zašto spavam tako. Komentarisao i smejao se kako se mrštim kad me budiš, ili šta sam opet pričala u snu. Ali budjenja ostavljam za neki drugi put.