Termometar u autu pokazuje - 46, napolju, naravno. Uvek je pokazivao 2 stepena više. Majstori objašnjavaju da je to zbog blizine motora. Kako se bližimo vrhu planine taj digitalni toplomer nadoknađuje tih 2 stepena i pokazuje - 48.
Sin i ja smo u kolima. Pričamo neke nevezane, nebitne stvari više kao dva drugara. Obojica prikrivamo strah koji se sa hladnoćom uvlači u kosti. Nikada, ali nikada, nisam ni pomislio da ću doživeti toliku zimu. Bliži se ponoć. Na putu nema ni jednog drugog automobila. Verovatno niko nije dovoljno lud, hrabar i nesmotren da večeras uđe u kola i nađe se ovde.
Onog trenutka kada sam čuo da su autobusi otkazani, proradio je adrenalin. I testosteron zajedno sa njim. Želja za avanturom. Uvek me je ta želja dovodila u opasne situacije. Nisu mi strani ni požari, ni poplave, ni pustinja a ni guste, neprohodne šume. Mislio sam da mi nije strana ni zima.
Jednom sam se, zimi, spuštao peške niz planinu pokrivenu snegom. Duvao je jak vetar. Mislio sam da je to zima. Prevario sam se. Ili onda kada auto nije mogao da upali zbog zime? U gradu, na korak od toplog stana. To zima? Ne.
Obično kada vozim svira muzika. Imam je spremnu za noćnu vožnju. Ako nas je više u kolima pevamo. Neke naše, exYu pesme, super za pevanje - Zabranjeno pušenje, Bajaga, Galija, Kerber, Dubioza kolektiv, Hladno pivo, ima toga puno.
Sada zvučnici ćute. Mi sve više ćutimo. Hladnoća se polako uvlači i u nas iako grejanje radi. Neverovatno je kako zima ima načina da uđe u kosti čak i tamo gde je toplo. Uvuče se. Prvo strpljivo kopa svojim ledenim kandžama. Skida ciglu po ciglu toplog zida. Ne staje. Kada oseti da uspeva onda počene koristiti bušicile. Zabija se svrdlo u kosti. Ledeno je. Odatle sturiji svuda po telu. To je hladnoća. To.
Na moje iznenađenje temperatura motora počinje da raste. Spolja je stabilnih - 48. Stižemo do vrha. Do prevoja na vrhu. Moram da stanem. Motor automobila mora odraditi svoje. Zvuči neverovatno ta razlika, motor + 98 a vazduh oko njega - 48. Ventilator motora radi, pali se i drugi. Odmičemo se od kola.
Već na par metara prizor koji se obično oseti u horor filmovima. Hladnoća je takva, tako moćna da se hrani i zvukom. Svetlost ne postoji. Na nebu se vide zvezde. Ispred nas je neki slabo utabani put u snegu. Vodi u mrak, u tamu. Natpis sa imenom nekog zaseoka se klati onako kako se to viđa samo u prikazima Divljeg Zapada u napuštenim gradovima.
Ako neko misli da je pakao vreo, vara se. Hladan je. Upija sve. Upija svaki pokušaj života. Stojimo nas dvojica i prkosimo tami. Nešto vuče u nju, zove. Nema zvuka ali zove. Svesni smo obojica nevidljivih crnih ruku koje grabe ka nama. Kao pesma sirena koje su mamile Odiseja i njegove mornare.
Nijednog trena ne osećamo hladnoću. Ipak, osećaj da se bliži nešto loše je sve jači. Raste. Raste tama u mraku. Zlokobna je. Guta sve pred sobom. Postajem svestan da ako istog trena ne krenemo, nećemo moći ikada. Skoro da smo uleteli u kola. Motor pokazuje da je vožnja dozvoljena. Samo sam krenuo. Put vodi niz planinu.
Auto grabi svojim gumama po snegu koji je napravio sloj iznad asfalta. Ipak opasnost se oseća i dalje. Oko kola vidimo crne prikaze kako se valjaju pored puta. Čekaju da stanem da nas izvuku i odvedu sa sobom. Naši lični Nazguli koji se kreću kao Langolejersi i gutaju tkanje prostora i vremena.
Sa svih strana su. Čak i iznad kola. Vide im se mrtve oči koje ne svetle u mraku već izvlače svetlost kao neke mini crne rupe spremne da progutaju galaksije. Smrt i mi. Termometar ne pokazuje ništa. Mrtav je, zadnja odbrana pre nego ledeni pipci dohvate nas.
Spas se nazire sa prvim svetlima. Nikada nisam zapamtio kako se zove mesto. Ima švedsko ime. Ili smo mi ko zna gde, paralelni svet.
Mesto me podsetilo na sličnu situaciju kada sam nakon poplave uleteo u neko mesto koje je bilo kao iz bajke, možda kao kuća veštice u Ivici i Marici. O tome...neki drugi put.
Kada su svetla prevladala temperatura je počela da se penje. Crne prikaze su nestale. Nije bilo toplo, nekih - 30 ali je bilo dovoljno toplo. Vratila se i muzika.
Nazguli su nekada bili kraljevi ljudi. Zlo ih je obuzelo. Lutaju tamom u potrazi za žrtvama. Moć i želja za novcem lako obuzme um. Od neke samoproklamovane veličine ostane samo poltronstvo tami.
Langolejersi su jedači vremena koje je proteklo. Ko ostane u prošlosti biva nemilosrdno pojeden.
Obično kada vozim svira muzika. Imam je spremnu za noćnu vožnju. Ako nas je više u kolima pevamo. Neke naše, exYu pesme, super za pevanje - Zabranjeno pušenje, Bajaga, Galija, Kerber, Dubioza kolektiv, Hladno pivo, ima toga puno.
Sada zvučnici ćute. Mi sve više ćutimo. Hladnoća se polako uvlači i u nas iako grejanje radi. Neverovatno je kako zima ima načina da uđe u kosti čak i tamo gde je toplo. Uvuče se. Prvo strpljivo kopa svojim ledenim kandžama. Skida ciglu po ciglu toplog zida. Ne staje. Kada oseti da uspeva onda počene koristiti bušicile. Zabija se svrdlo u kosti. Ledeno je. Odatle sturiji svuda po telu. To je hladnoća. To.
Na moje iznenađenje temperatura motora počinje da raste. Spolja je stabilnih - 48. Stižemo do vrha. Do prevoja na vrhu. Moram da stanem. Motor automobila mora odraditi svoje. Zvuči neverovatno ta razlika, motor + 98 a vazduh oko njega - 48. Ventilator motora radi, pali se i drugi. Odmičemo se od kola.
Već na par metara prizor koji se obično oseti u horor filmovima. Hladnoća je takva, tako moćna da se hrani i zvukom. Svetlost ne postoji. Na nebu se vide zvezde. Ispred nas je neki slabo utabani put u snegu. Vodi u mrak, u tamu. Natpis sa imenom nekog zaseoka se klati onako kako se to viđa samo u prikazima Divljeg Zapada u napuštenim gradovima.
Ako neko misli da je pakao vreo, vara se. Hladan je. Upija sve. Upija svaki pokušaj života. Stojimo nas dvojica i prkosimo tami. Nešto vuče u nju, zove. Nema zvuka ali zove. Svesni smo obojica nevidljivih crnih ruku koje grabe ka nama. Kao pesma sirena koje su mamile Odiseja i njegove mornare.
Nijednog trena ne osećamo hladnoću. Ipak, osećaj da se bliži nešto loše je sve jači. Raste. Raste tama u mraku. Zlokobna je. Guta sve pred sobom. Postajem svestan da ako istog trena ne krenemo, nećemo moći ikada. Skoro da smo uleteli u kola. Motor pokazuje da je vožnja dozvoljena. Samo sam krenuo. Put vodi niz planinu.
 |
| Neposredno pre vrha |
Auto grabi svojim gumama po snegu koji je napravio sloj iznad asfalta. Ipak opasnost se oseća i dalje. Oko kola vidimo crne prikaze kako se valjaju pored puta. Čekaju da stanem da nas izvuku i odvedu sa sobom. Naši lični Nazguli koji se kreću kao Langolejersi i gutaju tkanje prostora i vremena.
Sa svih strana su. Čak i iznad kola. Vide im se mrtve oči koje ne svetle u mraku već izvlače svetlost kao neke mini crne rupe spremne da progutaju galaksije. Smrt i mi. Termometar ne pokazuje ništa. Mrtav je, zadnja odbrana pre nego ledeni pipci dohvate nas.
Spas se nazire sa prvim svetlima. Nikada nisam zapamtio kako se zove mesto. Ima švedsko ime. Ili smo mi ko zna gde, paralelni svet.
 |
| Prva svetla |
Mesto me podsetilo na sličnu situaciju kada sam nakon poplave uleteo u neko mesto koje je bilo kao iz bajke, možda kao kuća veštice u Ivici i Marici. O tome...neki drugi put.
Kada su svetla prevladala temperatura je počela da se penje. Crne prikaze su nestale. Nije bilo toplo, nekih - 30 ali je bilo dovoljno toplo. Vratila se i muzika.
Nazguli su nekada bili kraljevi ljudi. Zlo ih je obuzelo. Lutaju tamom u potrazi za žrtvama. Moć i želja za novcem lako obuzme um. Od neke samoproklamovane veličine ostane samo poltronstvo tami.
Langolejersi su jedači vremena koje je proteklo. Ko ostane u prošlosti biva nemilosrdno pojeden.
Коментари
Постави коментар