50 sivih na Balkanu 34/50
Dok se jedne priče završavaju a druge postoje samo u snovima, nastavljamo sa anonimnim autorima. Onima koji imaju razlog da se ne sazna njihovo ime...
I dalje ne volim zimu. Nikad je nisam volela, i ne znam da li bi čak i
ti imao tu moć da je zavolim. Ma koliko se trudio da mi pokažeš njenu
lepotu. A možda samo želim da budem ona tvrdoglava devojčica koja se
duri i negoduje zato što je tebi
to simpatično. Dobro, priznajem, volim pahulje. Na kratko, dok mi
padaju na lice i tope se. Volim osećaj kad pahulja dodirne moje usne, ne
znam ni sama zašto, potseća me na tvoj poljubac.
Ali dok je zima, ne mogu da mislim na proleće i prirodu koja se budi. Pokušavam da u glavi spojim tebe, mene i zimu.
Volela bih da postoji mesto, daleko od ljudi, ušuškani kućerak negde u snegu. Mesto za mene i tebe.
Ne želim da mislim kako kućica izgleda spolja, uvijena
je u belo i hladno je. U glavi mi je njena unutrašnjost. Mali drveni sto
na sredini sobe, dve čaše kuvanog vina, drveni pod i jastuci na podu.
Pored je i ćebe, ono moje omiljeno toplo ćebe
u koje se inače umotam kad mi je hladno. Vatra pucketa i iz kamina daje
svetlost prostoriji. I ti i ja, zagrljeni sedimo dok mi govoriš da i
nije toliko hladno i greješ u zagrljaju. "Meni je uvek hladno, mrzim
zimu" odgovaram. Povlačiš me u zagrljaj i govoriš
ugrejaćeš se samo se opusti. I već mi je toplije jer srce počinje da
kuca brže, dok mi se koža ježi od poljubaca. Da, toplije mi je ali oko
srca. Greje me tvoje prisustvo, ti, tvoja glava na mojim grudima dok ti
milujem kosu. Opet želim da zaustavim vreme
i opet ne mogu. Tvoja ruka mi prelazi preko ramena, da, toliko puta da
mogu da osetim dodir kad se setim koliko nežnosti možeš da pružiš dok ti
pričam toliko nebitne stvari ali me slušaš kao i uvek. Prelazim ti
prstima preko vrata i ramena i govorim da se
senke lepo igraju na tvojoj koži, tako savršenoj, tako mekanoj pod
mojim prstima. Podižeš se i počinješ da me ljubiš. Znam, želiš me, želim
i ja tebe i...
Mehurić sapunice je pukao. Nešto me je trglo iz sanjarenja.
Gde smo? Izgubljeni u belini zime, lutamo sami, svesni
da nam nešto nedostaje, tražimo jedno drugo ali se ne nalazimo. Kućica
je tu, mada je nisam videla iznutra, ali verujem da je savršena baš
takva, nedostajemo samo mi unutra. Gubimo se tražeći
se, hoćemo li se opet ikada sresti? Želim to ali se već umaram tražeći
te, vrteći se u krug. A znam, tu si negde. Tražimo se i dalje.
Коментари
Постави коментар