I dalje ne volim zimu

 50 sivih na Balkanu   34/50

 

Dok se jedne priče završavaju a druge postoje samo u snovima, nastavljamo sa anonimnim autorima. Onima koji imaju razlog da se ne sazna njihovo ime...

I dalje ne volim zimu. Nikad je nisam volela, i ne znam da li bi čak i ti imao tu moć da je zavolim. Ma koliko se trudio da mi pokažeš njenu lepotu. A možda samo želim da budem ona tvrdoglava devojčica koja se duri i negoduje zato što je tebi to simpatično. Dobro, priznajem, volim pahulje. Na kratko, dok mi padaju na lice i tope se. Volim osećaj kad pahulja dodirne moje usne, ne znam ni sama zašto, potseća me na tvoj poljubac.  

Ali dok je zima, ne mogu da mislim na proleće i prirodu koja se budi. Pokušavam da u glavi spojim tebe, mene i zimu. 

 

Volela bih da postoji mesto, daleko od ljudi, ušuškani kućerak negde u snegu. Mesto za mene i tebe. 

 

Ne želim da mislim kako kućica izgleda spolja, uvijena je u belo i hladno je. U glavi mi je njena unutrašnjost. Mali drveni sto na sredini sobe, dve čaše kuvanog vina, drveni pod i jastuci na podu. Pored je i ćebe, ono moje omiljeno toplo ćebe u koje se inače umotam kad mi je hladno. Vatra pucketa i iz kamina daje svetlost prostoriji. I ti i ja, zagrljeni sedimo dok mi govoriš da i nije toliko hladno i greješ u zagrljaju. "Meni je uvek hladno, mrzim zimu" odgovaram. Povlačiš me u zagrljaj i govoriš ugrejaćeš se samo se opusti. I već mi je toplije jer srce počinje da kuca brže, dok mi se koža ježi od poljubaca. Da, toplije mi je ali oko srca. Greje me tvoje prisustvo, ti, tvoja glava na mojim grudima dok ti milujem kosu. Opet želim da zaustavim vreme i opet ne mogu. Tvoja ruka mi prelazi preko ramena, da, toliko puta da mogu da osetim dodir kad se setim koliko nežnosti možeš da pružiš dok ti pričam toliko nebitne stvari ali me slušaš kao i uvek. Prelazim ti prstima preko vrata i ramena i govorim da se senke lepo igraju na tvojoj koži, tako savršenoj, tako mekanoj pod mojim prstima. Podižeš se i počinješ da me ljubiš. Znam, želiš me, želim i ja tebe i...

Mehurić sapunice je pukao. Nešto me je trglo iz sanjarenja. 

Gde smo? Izgubljeni u belini zime, lutamo sami, svesni da nam nešto nedostaje, tražimo jedno drugo ali se ne nalazimo. Kućica je tu, mada je nisam videla iznutra, ali verujem da je savršena baš takva, nedostajemo samo mi unutra. Gubimo se tražeći se, hoćemo li se opet ikada sresti? Želim to ali se već umaram tražeći te, vrteći se u krug. A znam, tu si negde. Tražimo se i dalje.