Ja igračka

50 sivih na Balkanu   26/50

Ova priča se završava. Pažljivo je pročitajte. Dešava se ovog trenutka, vama, nama, tebi. Cilj nije pisanje tek da prođe vreme, već da se pošalje poruka. Ja sam poruku shvatio, a Vi?


Moje telo je vapilo za pomoć. Nisam znala kako sebi da pomognem. Moje drugarice nisu bile dovoljno upućene u njihovu religiju. Molile su me da prekinem to. Bilo im je žao da me gledaju kako se raspadam. Trudile su se svim silama da mi otvore oči. Znala sam da mi žele dobro. Ali nisam uspevala da se izborim sa njegovom moći. Pričala sam im o mojoj unutrašnjoj borbi, o mojoj patnji. Hvala im što su bile tu kad mi je bilo najteže, što su me slušale. Jedino nisu znale kako da mi pomognu. A onda me je dirnula poruka moje prijateljice koja mi je napisala: „ Čuvaj sebe, molim te. Ima nas kojima je stalo do tebe.“ Rečenica koja mi je dala snagu. Hvala joj. Zbog nje i zbog meni izuzetno bliskih i dragih ljudi odlučujem da izvučem poslednji atom svoje snage, ustanem i borim se. Bila sam na samom dnu. Ne želim ni najgorem neprijatelju da doživi ovo što sam ja doživela. Svom snagom pokušavam da pokidam lance sa ruku, nogu, vrata. Želim da opet budem svoja.

U porukama sam mu napisala da je sve bila samo laž, da ne želim da više da budem njegova igračka, šahovska figura, da nikad nije imao emocije vezane za mene i da se samo vešto poigravao sa mnom. Njegov komentar je bio „Strašno!“. Strašno jer sam po njemu iznela gomilu gluposti. Obećao je da mi više neće pisati, niti javljati. Neću biti igračka niti figura kako sam se predstavila za njega. „Ja sam se predstavila kao igračka za njega???!“ Ne mogu da verujem šta je napisao. Odgovaram mu da se nisam tako predstavila i da on to odlično zna, nego da sam se tako osećala. Napala sam ga rekavši mu da treba da se izvini što sam se tako osećala. 

„Toliko o tvojoj „ljubavi“ prema meni.“  napisala sam.

 „Nemam nikakav osećaj krivice da bih se izvinjavao“ - njegov odgovor, pa nastavlja u sledećoj poruci: „ Rekla si šta si imala.“ 

Napisala sam mu da kada nešto osećaš prema nekome tako se ne ponašaš, ne povređuješ ga.

„Ne zanima me više kapiraš. Dakle ne želim da znam apsolutno više.“ -odgovara. Zahvalila sam mu se na svemu, poželela mu sve najbolje i napisala: „Shvatila sam šta je ljubav. Ovo sigurno nije.“

„Drago mi je zbog tebe.“ mi je odgovorio.

Nova godina. Jedan sat iza ponoći, poslao mi je poruku u kojoj mi je čestitao novu godinu i poželeo puno zdravlja, sreće i sve najbolje u životu. Sutradan sam mu se zahvalila i uzvratila čestitke. Ali kad ti đavo ne da mira. Uspela sam da izdržim nekoliko dana, a onda osećaj krivice. Verovatno su to bili zadnji pokušaji njegove moći da me drži pod kontrolom, da budem njegova. Osećala sam se krivom što sam mu sve ono napisala. Bilo mi je žao što sam ga povredila. Nisu išle poruke. Mislila sam da me je blokirao. Napad panike. Griža savesti. Kad on odgovara na poruku. „ Ups! Šta sam uradila?“ mislim u sebi.

 „ Svašta ti misliš i svašta ti pada na pamet.“ stiže mi poruka od njega. Pogazila sam samu sebe.

„Opasno sam se navukla na tebe, navukla da ti čujem glas, da te vidim. Ludo zvuči, znam. Zato sam ti sve ono napisala da bih te odgurnula od sebe. Ali mi ni to ne pomaže. Izvini, samo sam iskrena.“ - šaljem mu poruku.

 Dobivam odgovor: „Uspela si. Pošlo ti je za rukom.“ 

Pitala sam ga u čemu sam uspela, na šta je on odgovorio da sam uspela da ga odgurnem od sebe. Pišem mu o tome kako se osećam, kako pokušavam da pobegnem od svega, da sve zaboravim. Odgovara mi kako mu je jasno da ne mogu da se kontrolišem, pa nastavlja: „A šta treba da mi bude važno to da mi kažeš da ja koji ti se uvek javio koji te nisam ni po čemu ignorisao ...A ti si meni udarila kao ti da me odgurneš od svega.“ 

Pišem mu da shvatam da nije očekivao od mene da ću da se vežem za njega i da mi je žao što mi srce nije od kamena. 

„Stvar je u tome što pokušavaš na najgori mogući način da predstaviš mene da bude da sam ja loš prema tebi.“  njegova poruka. 

Opet krivicu preuzimam na sebe, da sam sama kriva što sam se zaljubila u njega. Rekla sam mu da sam pogazila svoje principe zbog njega.

 „Uspeo si kako bi ti rekao da uđeš u moju srž. Polako, malo po malo, uzimao si svaki deo mene. Uspeo si što dosad niko nije.“ 

Pitao me je da li mislim da je to namerno radio, na šta sam odgovorila odrično. Postavljam mu pitanja: „Zašto si to radio? Zašto si me zvao? Zašto si mi pisao? Zašto si mi pevao? Šta sam tebi bila ja, da li sam ti nešto značila?“ 

Odgovorio je: „Dobila si odgovor na to pitanje davno.“

Pitala sam ga šta oseća posle svega što sam mu priznala rekao je samo da mu je jednim delom žao.  Nije hteo više ništa da piše.

Čestitao mi je Badnje veče i Božić. Kasno uveče me je zvao. Rekao je da sam ga razočarala. Kad sam ga pitala zašto, odgovorio mi je da to nije očekivao od mene. Pitao me je da li ću opet imati takve ispade. „Ispade?!“ prolazi mi kroz glavu. Govorio je da ne oseća krivicu., da je sve to moj problem, ne njegov. Ako ne želim bilo šta više sa njim samo da mu kažem i neće me više zvati. Na moje pitanje o mojoj naivnosti je odgovorio da ja nisam nimalo naivna, kako se predstavljam, da sam mogla bilo kog trenutka da prekinem. Bio je hladan, bezosećajan. Ćutala sam. To nije bio onaj muškarac u koga sam se zaljubila. Završio se nemo razgovor. Ćutali smo oboje. Pitao me je dali imam još šta da kažem. 

Odgovorila sam: „Šta god da kažem nema smisla. Lepo si rekao da je to moj problem. Nije tvoj. Pokušaću da te zaboravim, jer je očito da tebi nije stalo.“

„Hahaha. Stalo. Meni nije. Dobro.“ – odgovara.

Napisala sam mu „Moja iskrenost me je skupo koštala.“ 

Mislio je da se samosažaljevam, na šta sam mu odgovorila da je to moja konstatacija, a ne samosažaljenje. 

Nakon dva dana poziv od njega. Gledala sam u telefon. Nisam htela da se javim. Šaljem mu poruku:

„Razmislila sam, nema smisla nastavljati nešto što nema budućnost. Tako je najbolje za oboje. Ne mogu da živim takav život, to nisam ja. Ostaćemo prijatelji.“

Zvao me je opet posle dva dana. Nisam se javila.

Hvala mu što mi je svojim zadnjim ponašanjem pokazao da nije nikad osećao nešto prema meni, da mu uopšte nije bilo stalo do mene. Bolno saznanje, ali je vredelo. 

Hvala mojim prijateljima koji su mi otvorili oči, koji su bili tu uz mene. Zahvaljujući njima izbegla sam opasnost. Pitanje je šta bi sa mnom bilo da sam nastavila dalje sa njim. Svakako ne nešto dobro. Naučila sam na jedan vrlo težak način novu lekciju u mom životu. Ne dozvoli srcu da se prevari.

Našla sam napokon svoj mir. Još uvek imam posledice ovakve „talačke veze“. Sad znam da kad te neko stalno zove, to nije ljubav, to je proganjanje. Pokušava da te drži kao taoca, zatvorenu u kavezu, okovanu lancima, da ti daje na kašici kroz mali otvor i ti treba da mu budeš zahvalna za to.  Rešetke više nema, sad jasno vidim sve. Lance sam pokidala. Moje telo, duša i um su opet u harmoniji. Doduše još se nisam potpuno oporavila. Ovo je jedan način moje borbe, da sve stavim na papir i zatvorim knjigu jednom zauvek. Nadam se da sam mnogim ženama, devojkama otvorila oči kroz moj primer. Možda su se neke i pronašle. Ukoliko je tako moj savet vam je bežite što pre iz takve „veze“, zbog vas samih. Ne želim da neko prođe kao što sam ja prošla. Moglo je biti još gore. Mogla sam završiti ko zna gde, da više nikog svog ne vidim. Konfuzija u mojoj glavi polako nestaje. Rupe u mom sećanju i dalje postoje. Ne sećam se nekih razgovora. Zašto? Ne znam. Verovatno nikad neću ni saznati. Svoju radoznalost i znatiželju sam stavila pod kontrolom. Ne želim da znam šta je sve moglo da se desi, kako bi se dalje sve to odvijalo. Jedno je sigurno, na ovome se ne bi završilo. 

Ovu priču posvećujem svim devojkama i ženama koje su završile kao belo roblje svuda po svetu. Mnoge nažalost nisu mogle da se izvuku iz svega toga. Ovo je bila samo opomena kako nesvesno zbog ljubavi možemo završiti.

Sad sam opet svoja. Pobednik. Šah mat.