Možda si budna i ne želiš da se javiš

50 sivih na Balkanu    30/50


Već sam zaboravio kako se pišu pesme. Da li se one čitaju ili pevaju, makar samo pevuše ili se strogim pravilima deklamuju. Više od dvadeset godina nisam napisao pesmu stideći se da kao muškarac priznam da volim da pišem pesme. Ili možda mislim da su najlepše pesme sveta napisane (a siguran sam da jesu). Možda se bojim da ću previše imitirati omiljene pesnike i ne biti svoj. Ili da probam da svesno obradim njihove pesme – nešto ovako :

Možda

Možda ti i ne spavaš,

Skrivena od usnulog zla,

Obučena mojim poljupcima,

Skuvanim na vatri požude.

Možda ti i ne spavaš,

Samo zvezde dišu

Ritmičnim koracima

Na krevetu od ruža.

 

Pexels

            Možda mi se ipak to ne sviđa. Edgar Alan Po je suviše iskarikirao umetnost pisanja pesama da bih mogao da se iole koncentrišem a i sve ovo bih lepše mogao da kažem.

            Možda ti i ne spavaš. Možda budna ležiš obučena u spavaćicu krojenu mojim usnama, skrivenu od usnulog zla nemoćnog da nas prati. I zlo ponekad spava. Možda to zvezde dišu korakom tvojih grudi koje ravnomerno trepere ispod moje ruke. Možda i ne spavaš već se pitaš kada ću već otići, plaše te moje reči i moje želje, moj pogled koji te skida, moj pogled koji te štiti, moj pogled koji te razume. Možda budna ležiš na krevetu od ružinih latica i sanjaš kako te dodiruju moji prsti, kako ti nežno klize niz kožu, dok putuju preko brda i dolina, šuma i pustinja u najdublje delove okeana – znaš već, čudni su to prsti, pomalo neobuzdani i jako radoznali, suviše mali da bi se ljutili na njih. Možda ipak budna ležiš i nesvesna da ja postojim, da te progone moje želje protkane treperavom strepnjom, dok se brodovi lome o hridi tvojih prozora a vapaj iz mojih grudi podseća na krike nasukanih brodova svesnih da im nema spasa dok tonu sve brže i brže. Možda ti i ne spavaš već ti krevet miluje telo a jastuk te ljubi svakim udahom dok ti dah pomera svilu sa obraza. A možda to ipak ja na javi plovim morem reči koje bih rekao.

            Sat vuče Fukoovo klatno preko mog grla a kazaljka se okreće u krug. Koliko sati je u mom danu, 24 kao kod drugih, ne moj časovnik pokazuje i skrivene sate koje posvećujem samo tebi. Malo je onih koji mogu imati tu sreću da im dan ima toliko sati. Zbog tebe živim duže a starim manje, za mene si dugo čekani lek, osmeh milosrđa umirućem bolesniku, svileni anđeo ostavljen na zemlji da se muči ovim našim životom. Duboki osmeh beskraja je vezan za klatno i u času kada mi konačno dokači grlo znaću da nisam uzalud živeo, svako ko tebe sretne ima čemu da se raduje.

 

Pixabay

            Pogledaj gore, videćeš milione zvezda kako trepere i gledaju te namigujući i čuvajući tajnu života prošlog, života budućeg a najviše života sadašnjeg. Urlam na zvezde kao usamljeni vuk na planini pokrivenoj snegom a glas ne izlazi iz grla, jer grlo je grlo a glas je glas i ne mora slušati nikoga naviknut da slušaju njega. Ipak glas će izbledeti a grlo će ostati i trajati dok se ne pretvori u prašinu, na kraju će iz njega hučati hladni vetar koji ledi i najživlje ljude. Zvezde nemo posmatraju sve nas i kada neko ubije ljubav jedna zvezda se ugasi. Možda ipak zvezda ugasne od stida kada vidi šta sve ljudi mogu učiniti drugima i sebi pa nakon toga i ljubav nestane. Gledam u nebo i molim se da je cela maglina naša i da se nikad neće ugasiti. Zvezde žive milionima godina, isto tako i prava ljubav traje posle smrti sve dok sećanje doseže. Neke zvezde su male, druge džinovi a ima i onih neprimetnih koje gutaju sve pred sobom. Isto je i sa ljudima,imaš velike, imaš male a imaš i zle koji su u stanju da iz tebe ispiju svu živost tako da ostaješ ljuštura koja se kreće, jede i spava, čak se i razmnožava ali oči su prazne a oči su oči, one su ogledalo duše.