Ne verujem nikome ko piše

50 sivih na Balkanu    29/50  

Dok čekamo druge autore...

Šta je to ljubav! Pogrešna reč na pravom mestu. Izgovor da nekoga odvučeš u krevet. Zamka za naivne. Upaljena sveća za stolom. Ugašeno svetlo u sobi i reči koje se žele čuti. Da li je sluh subjektivna kategorija kada prečujemo ono što nam ne odgovara i kada uvek čujemo ono što nije rečeno. Da li vid toliko vara kada nam govori šta mislimo da smo videli. Zašto se uvek iznenadimo kada se probudimo sa ukusom gorčine u ustima i večitom dilemom da li progutati i ovaj put. Progutati izneverena pogrešno čujena i pogrešno shvaćena obećanja koja bi prozreo svaki predškolac i odbacio ih svojim prćastim nosićem – ionako su dobijena na prevaru, iznuđena upornošću i dosadom, sastavljena od poznatih fraza izanđanih od prečeste upotrebe i potkrepljena istinom koja lebdi samo u tragovima. Ne verujem nikome ko piše o večitim ljubavima bez ijedne senke koja pada na njih – ok to je u redu ako živiš na planeti koju greju dva sunca – zavaravanje je uvek u modi.

Da li možeš da spereš ukus dodira kada izlaziš iz svoje odeće i lebdiš pod vodu koja nesvesno vodi ljubav sa tobom. Voda te dodiruje i obuhvata čisteći tragove dnevnog postojanja, nežno prijanjajući i milujuću svaku poru, manju ili veću, odnoseći osmeh ili suze ili ništa negde daleko. Kada se ponovo rodim biću voda, biću najpotrebniji kada me nema a kada ponovo dođem bez stida ću raditi ono što sanjam, bez objašnjenja ću te ljubiti i dodirivati dugačkim prstima kapljica i samo ćeš ponekad po osmehu znati da sam tu. Samo se plašim da te ne opečem kada sam ljut ili povredim kada sam previše hladan – ipak sam samo voda i to je jače od mene.

 

Pexels

Preko sedam gora, preko sedam mora, preko sedam dolina na dnu okeana a na vrhu planine sedi najveći mudrac koji zna sve tajne znane i neznane ljudskom rodu. Ako pređem sedam gora i preplivam sedam mora, ako pregazim sedam dolina i zaronim na dno okeana penjući se na najvišu planinu i pitam tog mudraca da mi objasni zašto radim ono što radim – premudri mudrac će pobeći u najskrovitiju mišju rupu i reći samo : EH. I sedam milijardi godina će to eh odzvanjati u ušima nesrećne mačke koja se ponadala da će uloviti dotičnog miša. Nije ona kriva ali našla se tu.

U ustima osećam slatki ukus pobede i oči se šire i to ne od straha. San je tako lep način da prevariš sebe. Dok se gužvaš na jastucima upravljaš stvarima znanim i neznanim, daješ i uzimaš život kao na traci. Letiš, lebdiš, ponireš, odmaraš se na oblacima (ovaj stratokumulus je bio božanstven, probaj ga, nalazi se u trećem satu nakon uspešnog bekstva od aždaja, na južnom nebu a zapadno od sunca, odmah uz pokretne stepenice i pored šoljice nepopijene kafe zaslađene solju i limunom)  i niko ti ne može pobeći. Ok, ruka kao ljubavnica nije baš neki izbor ali je uvek u modi.

Varam narodne mudrosti, ne pišem po papiru da bi morao da me trpi, samo kažnjavam prste da jure slova po tastaturi a ja na ekranu gledam kako kao osnovci sriču reč po reč i srećan sam ušuškan u fotelju jer sutra je novi dan. Skarlet O¨Hara je uvek u modi. Crveni sluga ima pametnija posla.

 

Max Pixel

Šta je to duša ? Ako je večna onda ne pripada nama, već je zarobljena u našem telu i osuđena da trpi sve što za života uradimo. A ko smo onda mi ? Otpad u vrtu bogova, pokretne slike izašle na sunce da za trenutak postanu meta nečije više igre ili haotični događaj ničim izazavan i samim tim nepotreban. Da li se zato tako lako odričemo svega što znamo uhvaćeni u moralne zamke smišljene od strane impotentnih budala radi lakšeg mučenja. Da li je tako teško reći volim te nekome ko te pohodi u snovima i ne da ti da razmišljaš o ozonskim rupama, globalnom zagrevanju ili nečemu tako smislenom. Da li smem da kažem da osećam požudu a da te time ne uslovljavam i menjam. Mene je jako teško voleti, kao droga se širim umom i nikad ne znaš gde prestaje java a kada počinje košmar. Šetajuća noćna mora koja kao duh luta prostranstvom, izgubljen u hodnicima vaspitanja, morala i etike, lancima prošlosti vezan da ne odlebdim i iščilim iz ove nezavršene priče. Igram svoju ulogu u monodrami žaleći se na podelu uloga. Oskar je ipak u modi.

Zašto ne napišem knjigu ? Svoja dubokoumna blebetanja pretočim u štampani besmisao i igram se rimama da bih oduševio kritičare i dobio sve odgovore na pitanja koja me muče. Mudrac je pobegao ali će budala uvek ostati i znaće o meni više nego što i sam znam. Ako napišem istinu reći će – jadnik imitira meksičke serije a ako napišem laži čemu onda sve to. Svet se ionako bazira na pogrešnim istinama i niko se ne stidi što veruje u izmišljene teoreme, smišljene da bi se zadovoljila radoznalost prosečnog čoveka. Mogu da pišem i priručnike, o ljubavi i seksu znam više nego čak i veće biblioteke, nažalost iz ličnog iskustva ali ako se otkriva tajna jedine nade koju imamo u životu – čemu onda i život a ionako svi više vole da čuju laži – možda je to i bolje ovako. Mogu da pišem i turističke vodiče ali nisam siguran da je ono što bih ja napisao baš ono što bi neko rado štampao (jedino konkurencija iz druge zemlje). Uostalom knjige baš i nisu u modi. Da se po mojoj knjizi snimi film ceo svet bi bio sivo crni a moj lik u boji i svi bi se sporazumevali pogledima i pantomimom. Baš sam skroman.