Alarm je zazvonio

 50 sivih na Balkanu anonimmni autor
 

Alarm je zazvonio i dobro poznata pesma nas je probudila.

-Uz to se budim svako jutro. Dan mi lepše počne. Mada, ovaj je definitivno jedan od lepših.

Rukom je prelazio preko mog lica i blago se osmehnuo. 

-Nisi baš pričljiv ujutru?

-Šta si sanjala?

-Ne sećam se. 

Secala sam se odlicno svakog detalja košmara, dima koji je gušio, haosa i vatre oko mene. Sećala sam se osećaja da sam izgubljena, pokušaja da ga nadjem. Setila sam se dozivanja i trzanja iz sna. Ali jutro je tako lepo počelo. Ne želim da ga pokvarim pričom. 

-Jesam li pričala u snu? 

-Nisi. Ali si se prevrtala. Na trenutke si me hvatala i stiskala, na trenutke pokusavala da se odbraniš. Nisam znao šta da radim. 

-Izvini, nisi ništa spavao zbog mene. 

-Nebitno je to. U jednom momentu si uradila nešto što me je iznenadilo. Prvo nisam znao šta pokušavaš a onda... Više nisam mogao da zaspim. Ostao sam budan da razmišljam. 

-Šta sam uradila?

Krenula si rukom da tražiš nešto po krevetu. Nisam bio siguran da li si budna, pa sam se pomerio da vidim šta tražiš, rukom si prepipala jastuk sve dok nisi stigla do mog lica. Tapkala si rukom i prelazila preko lica a onda si izgovorila "tu si" i ruka ti se smirila meni na obrazu.

Ostao sam ukočen. Priznajem bilo mi je smešno. Razmišljao sam da li da ti pomerim ruku iz straha da ne kreneš opet da se prevrćeš ili trzaš. Stajao sam tako pet minuta i razmišljao, zaista me tražiš u snovima. 

 

 

 

-Da. Često te tražim. 

-Nisam dugo mogao da zaspim. Polako sam ti pomerio ruku i zagrlio te. Nisi se više trzala ali meni san nije dolazio. Gledao sam te kako konačno mirno spavaš.  

Nisam znala šta da kažem. Nisam se toga sećala ali sam sigurno to uradila.

-Moram da podjem.

-Zar ne možemo danas da ostanemo ovde i uživamo daleko od realnog sveta?

-Volela bih, znas to. Ali moram da idem. A moraš i ti. Hajde. 

Imala sam utisak da sijam. Jutro je bilo toplo, a moji obrazi su goreli. 

"Želim ti lep i uspešan dan na poslu, nadam se da si se bar malo odmorila"

Poruka mi je dodatno ulepšala jutro. 

"Ja jesam, za razliku od tebe koji si imao muke celu noć :) "

Koncentracija na poslu je bila skoro nemoguća misija. Nesvesno sam rukom prelazila po vratu i setila se njegovih dodira. 

"Još uvek osećam tvoje dodire na svojoj koži" poslala sam poruku. 

"Jedna pesma da ti ulepša dan

 

 

 

"Hvala. Zaista je lep."

"Biće još lepši. Ne pravi nikakve planove. Već sam nešto isplanirao i voleo bih da mi udovoljiš"

"U redu. Javi mi samo šta ja trebam da uradim"

"Koliko ti treba vremena da se pripremiš za šetnju?"

"10 minuta."

"Imaš 20 minuta. A onda si moja. Bez pitanja. Može?"

"Dogovoreno!"

 Nisam više ništa pitala. Nije bilo važno koji su planovi. Ni gde. Znala sam s kim. I to je samo bilo bitno. On i ja. Zajedno. Jedino važno.