50 sivih na Balkanu negde na kraju ili blizu njega
Nestajem. Svaki delić moga tela se vraća tamo gde pripada - među zvezde. Kosmička prašina se odvaja, moje telo se topi i lebdi put neba i dalje. Nestajem, ne postojim više. Ona sekunda života, onaj treptaj, nestaje, prolazi.
Nestajem. Svaki delić moga tela se vraća tamo gde pripada - među zvezde. Kosmička prašina se odvaja, moje telo se topi i lebdi put neba i dalje. Nestajem, ne postojim više. Ona sekunda života, onaj treptaj, nestaje, prolazi.
Žena koja igra na terasi, slobodna i neobuzdana, slika bledi kao stara fotografija. Na kraju i slika postaje prašina i plovi beskrajom.
Telo privezano za žrtveni stub. Amfiteatar. Ne vidim publiku ali je osećam. Ka meni puzi nekoliko zmija otrovnica. Jedna mi se penje uz telo, uz grudi, uz vrat. Istovremeno grizemo jedno drugo. Zmija pada u samrtnom ropcu pokidane glave. Ja padam u ropcu otrovan. Um se gubi, klizi kao riba iz šake, vidim svetlost. Čuje se muzika. I tada vidim nju/tebe kako igraš. Slobodna.
Iluzija da možeš biti moja je nestala. Nema je više. Snovi su nestali. Žao mi je što to ne čujem iz tvojih usta, već iz tuđih. Nenapisane stranice tonu u blato. Papir, neposredno pre prve napisane reči je čist i nevin. Šta će od njega ispast, ko to zna.
Mrtav čovek se ne može zaljubiti, ne može voleti, može biti voljen neko vreme ali ni to nije ono pravo. Ne mislim na fizičku smrt, već na onu drugu, kada umru sva osećanja i mogućnost da se imaju. Ona smrt koja gasi sjaj u očima i koja ubija dete koje želi da se igra, ona smrt koja ubija muškarca i ostavlja ljušturu koja traži seks ali ne ljubav.
Poslednju energiju usisava crna rupa u kojoj ne postoji vreme. Iz nje nema izlaza, koliko se god upinjali, koliko god pokušavali, vreme stoji iako van nje neumitno teče.
Žena, ona, ti, igra na terasi. Iako sam tu, skoro ispred nje, ne vidi me, ne postojim. Ostarićete svi a ja ću ostati večno mlad, kao Petar Pan, na ostrvu ljubavi.
Nestajem, život čili iz mene, pluća se pune tečnošću, temperatura raste.
Iluzija da možeš biti moja je nestala. Nema je više. Snovi su nestali. Žao mi je što to ne čujem iz tvojih usta, već iz tuđih. Nenapisane stranice tonu u blato. Papir, neposredno pre prve napisane reči je čist i nevin. Šta će od njega ispast, ko to zna.
Mrtav čovek se ne može zaljubiti, ne može voleti, može biti voljen neko vreme ali ni to nije ono pravo. Ne mislim na fizičku smrt, već na onu drugu, kada umru sva osećanja i mogućnost da se imaju. Ona smrt koja gasi sjaj u očima i koja ubija dete koje želi da se igra, ona smrt koja ubija muškarca i ostavlja ljušturu koja traži seks ali ne ljubav.
Poslednju energiju usisava crna rupa u kojoj ne postoji vreme. Iz nje nema izlaza, koliko se god upinjali, koliko god pokušavali, vreme stoji iako van nje neumitno teče.
Žena, ona, ti, igra na terasi. Iako sam tu, skoro ispred nje, ne vidi me, ne postojim. Ostarićete svi a ja ću ostati večno mlad, kao Petar Pan, na ostrvu ljubavi.
Nestajem, život čili iz mene, pluća se pune tečnošću, temperatura raste.
Коментари
Постави коментар