Sat definitivno nije radio u moju korist.

 50 sivih na Balkanu   anonimna autorka



Sat definitivno nije radio u moju korist. Imala sam utisak da vreme stoji. Da bar tako sporo prolazi kad smo zajedno. Razmišljala sam o našem susretu i planovima koje je pravio. 

"Naglasi kolegama da ceš biti odsutna i verovatno van dometa. Ne želim da nas neko uznemirava. Spakuj šta ti je potrebno pošto se vraćamo sutra uveče."

"I sve to u 20 minuta? :) "

"Treba ti više?"

"Ne, ali kakva je to šetnja ako traje do sutra uveče?"

"Videćeš"

Već sam napamet znala šta poneti. Da, biće dovoljno 10 minuta da nabacam u torbu. Samo da još vreme konačno prodje. 

Dobra bila, predugo si dobra bila

       da te kvarim vodim te iz grada

       Tudja bila, predugo si tudja bila

        hajde budi moja sada

         bežimo iz grada

Pevušio je a vragolasti osmeh mu je igrao na licu. 

-Dobro, može li se znati gde to idemo?

Samo me je pogledao na trenutak i dodao gas. 

-Umorna si. 

-Nisam. Može to i bolje. Ili gore. Kako se uzme. 

-Nadam se da ćeš večeras da se odmoriš. 

-Sigurna sam da si planirao da idemo da se naspavamo. 

Nasmejao se. 

Kilometri su prolazili ispod tockova. Ispred nas je bila raskrsnica, usporio je i skrenuo. Put je bio neasfaltiran i vodio kroz šumu.

-Gde idemo? 

-U šetnju. 

Ubrzo je stao. Dalje nije moglo autom. 

-Dalje idemo pešice.

Išli smo držeći se za ruke, pričali i smejali se. Konačno, stigli smo na proplanak odakle se pružao prelep pogled.

-Želeo sam ovo da ti pokažem. 

-Prelepo je zaista. Baš ono što tražim. Mir. 

Sedeli smo na travi zagrljeni u tišini. To su oni momenti kad su bilo kakve reči suvišne. Bio je to trenutak za nas, trenutak koji se pamti. Usnama je prelazio preko mog vrata i ramena. Od njegovog dodira prolazila me jeza, uzdahnula sam. 

-Bolje da podjemo. Dobijam neke ideje. 

Nasmejala sam se. Nije da nisam i ja imala slicne ideje na pameti. 

Nastavili smo put. Zaista umor je počeo da me sustiže. Primetio je to.

-Uzvini. Vidim da si umorna. Odmori, odspavaj. 

-Ne želim da spavam. 

Pojačala sam muziku. Uhvatio me za ruku i naslonio sebi na lice a onda je poljubio. Prešla sam prstima preko njegove kose i ostavila ruku da odmara na njegovom vratu. Prstima sam se igrala pramenom kose. Razmišljala sam o savršenosti dana. I već me je probadao strah da će nešto svo ovo savršenstvo nešto da uništi. Previše je dobro da bi bilo istinito. 

Putokazi su mi govorili već kuda idemo. I konačno, ispred nas je bio gradić ušuškan izmedju brda.