Knjiga o tebi

50 sivih na Balkanu

U nekom drugom svetu mene bi spalili na lomači a možda i u ovom kada bi znali šta mislim, kada bi neko mogao da zaviri u moj um i da izdrži to ludilo. Uspavan pred tobom stojim, uspravan pred tobom spavam a sati idu i vreme teče i opet nekako dolazi i odlazi dan, misli mi lutaju zarobljene u trouglu a sve stoji i kreće se tako brzo da svojim kretanjem prikriva brzinu.

Šta reći o ženi kao ti? Šta drugo nego napisati nekoliko knjiga. To je gradacija ljubavi, mala ljubav – haiku poezija, malo veća – pesme, još veća – soneti, pa idu priče, vrlo često su to bajke koje se još češće završavaju kao basne uvlačeći široki dijapazon omiljenih životinjskih likova kao što su stoke, svinje, guske, ćurke, majmuni, goveda, da ne zaboravim zmije. Ljubavna gradacija često je nepredvidljiva  a gramatički i logički potpuno neispravna ali takva je. 

Poneka dobije i neku knjigu. E sad, i knjiga ima raznih, nije baš svaka ljubavna čak i kada govori o ljubavi. Ne brini, knjige o tebi su pune ljubavi, kao što već znaš. Na izvestan način dok vrhovima prstiju ispisujem slova po tastaturi a znaš da ja dugmiće pritiskam nežno, jagodice iznova prelaze preko tvojih bradavica koje ponekad pružaju takav otpor i svakim slovom te dodirujem a da to i ne znaš. 

Pisanje je samo ispunjavanje prostora u kome te nema, nikako zamena za tebe već više sanjarenje o onome što  će doći kada te ugledam i kada ću knjige ispisivati jezikom po tvom telu. 

Nikada te ne pitam da li osećaš moje nevidljive ruke i oči kako te iz nekog ugla gledaju, da li imaš onaj čudni osećaj da te neko gleda a to sam ja, to sam uvek ja. Da li bi zakasnila na posao da me pustiš da duže uživam u pogledu na tebe?

Zamišljam prvi susret. Čekam te ispred tvog stana. Da li da izađem iz kola ili da te čekam u njima. Ja sam neposredan, verovatno bih te odmah zagrlio snažno i poljubio. Ti možda ne želiš to, možda ćeš samo pružiti ruku.

Sedimo negde u kafiću ili negde drugde. Gledam u tebe. U mojoj glavi je roj misli koji traži neku rupu da izađe, da pobegne, da se materijalizuje. Čudne su to misli. O tebi, o tome kako izgledaš, kako hodaš. A ima i onih nestašnih koje se teško obuzdavaju, dođu same, niko ih ne prizove. Šta imaš ispod? Da li znaš koliko bih te rado ljubio, svuda? Uspešno ih držim dalje od jezika, možda ne tako uspešno od pčiju, oči me nekada izdaju.

Trudim se i da ono što vide oči ne deluje na druge misli, inače...postalo bi suviše toplo.

Eh, kada bi susreti zavisili samo od želja jednog. Možda u ovom trenu ti razmišljaš sasvim drugačije. Ne sviđa mi se, nije mi zabavan, gleda me previše upadljivo, znam šta misli i želi...

Pišem knjigu o tebi. Tajno, krijem je i od samog sebe. Još je ne prepuštam prstima ni belini ekrana...knjiga je o ljubavi. Koliko je ljubavna, to ne znam ni ja.