Ko si ti?

50 sivih na Balkanu   

anonimni autor

-Ko si ti? 

-Zar me ne prepoznaješ?

-Zar bi trebalo!? Ti si čovek koji me danima prati. Gde god se okrenem, tu si. Zašto me pratiš? Zašto me posmatraš? Šta želiš od mene!? 

-Nadao sam se da ćeš me prepoznati. Godine su me izgleda previše izmenile. Ja tebe poznajem. Poznaješ i ti mene, na neki način, poznaješ mladju verziju mene...

-To je smešno! Tako nešto je nemoguće...

-I to kažeš ti, koja je uvek verovala da postoji nešto... 

-Nešto kao? Putovanje kroz vreme!? U to čak ni ja ne verujem!

-Veruješ. I već znaš ko sam...

-Manijak?! Šta hoćeš od mene!? 

-Da te upozorim. Da me saslušaš, da me sprečiš da napravim grešku... Da sprečiš sebe...

-Mislim da bi ti dobro došao psihijatar. 

-Zašto me onda još uvek slušaš? Zašto ne pobegneš? Ličim ti sada na nekog. Nekog koga si poznavala. U stvari poznaješ, ali ne znaš šta sledi. A ja znam. Jer sam doživeo. Proživeo i preživeo. Preživljavao u nadi da ću doći do tebe na vreme. Molim te saslušaj me do kraja. Sada znam da si u pravu. Bila si u pravu, uvek. Onog dana kada si otišla...

-Otišla sam? Gde? Zašto?

-Zato što sam... Samo me saslušaj. Ne želim da se to desi. Moram to da sprečim...

-Šta se desilo samnom!?

-Ti... U mom vremenu... Ne postojiš. Ne znam šta se desilo! Nikad nisam saznao i to me grize već 30 godina!

-Smiri se. Polako. Koliko god da mislim da si lud, saslušaću te. Uvek sam, zar ne?

-Da, jesi. Zato sam i došao, opet. Jednu stvar moraš da promeniš, samo jednu. Jedan odlazak. Jedan odlazak koji me grize... I opet, znam koliko detalja želiš da znaš, uvek radoznala. Ali ne smem previše da ti otkrivam. A opet moram da te upozorim na ono što sledi. Uslediće svadja izmedju nas. Znam, kriv sam. Povrediću te jako. Oteraćeš me iz svog života. I shvatiću da si u pravu. Otići ću, ali... Ti ne smeš da odeš...

-Gde da odem? 

-Na naše mesto. Molim te, preklinjem te, ne odlazi na naše mesto!

-Zašto?! 

-Zato što niko ne zna šta se tamo desilo. I ja neću moći da živim sa tim. Ne mogu više da živim sa tim. Od tog dana pokušavam da nadjem način da sprečim tebe, sebe... Ne odlazi tamo. Preklinjem te. Samo sačekaj par dana. Razmisli, uvek si umela da dopreš do mene. Poželeću da se vratim. Ali i čak da me ne primiš nazad nikad više, prihvatam, samo ne odlazi tamo!

-Šta se samnom tamo desilo?!

-Voleo bih da znam. Ali... Sve što znam je da si otišla, popela se skroz gore na vrh litice, a znam koliko je se sada plašiš i odbijaš da se samnom popneš. Zato ne želim da mislim da si to namerno uradila...

-Šta to!?

-Nestala si dva dana posle našeg rastanka. Javili su mi i vratio sam se čim sam čuo. Nije te bilo nigde i onda sam krenuo da te tražim, nije mi mnogo trebalo da se setim tog mesta. Našao sam te... Dole... U podnožju... Ta slika me progoni. Ja sam kriv. Ne znam da li si namerno skočila ili si se slučajno okliznula... U oba slučaja ja sam ubio ono što sam najviše voleo, a moja je kazna da sa tom slikom živim. Molim te samo ne idi tamo. 

-Zašto ne odeš i to ispričaš samom sebi?

-Zato što, ma koliko ovo ludo zvučalo, sebe neću da poslušam. Ali ti ćeš mene, a onda znam, naći ćeš način da me nateraš da ja poslušam tebe. 

-Ovo je previše ludo! Glava me boli. 

-Molim te, shvati. Samo želim kada se vratim u svoje vreme da te vidim živu. Da vidim kako su godine uticale na tebe, da vidim kako si tu i šta si uradila od života, makar me ni tamo ne prepoznala. Makar me i tamo mrzela, samo želim da postojiš.

-Zaista si uspeo to? Da me uništiš?

-Izgleda da jesam. Ono što sam želeo najviše da sačuvam, uništio sam. Moram da idem. Čuvaj se molim te...

Telefon zvoni, poznata melodija, trzam se i shvatam da je alarm, budim se. Pokušavam da se osvestim od sna koji je toliko bio realan da sam još pod utiskom razgovora. Razmišljam o nama... Svadja, čemu svadja. Za svo ovo vreme i nismo umeli da se posvadjamo, uvek bi jedno popustilo samo da bi se ista izbegla. Previše smo se voleli da bi ljutnji dozvolili da povredi ono drugo. Pripremam se i polazim na posao. Obećavam sebi da ću da promenim žanr filmova i serija za pred spavanje. Previše utiču na mene. Usput, kao i svaki dan svraćam na jutarnju kafu u omiljenom kafiću, sedam na mesto koje je nekom igrom slučaja uvek prazno, čeka na mene. Za susednim stolom sedi čovek sede kose i brade i posmatra me. Shvatam da mi je lice poznato, videla sam ga i juče, i prekjuče... I pre neki dan... I ne samo tu, poznat mi je iz... Iz sna!