50 sivih na Balkanu Dragana Đorđević
Možda sam izuzetak i možda je nekom čudno ali ja umem da se vežem za mesta, za drveća. To su mesta gde imam potrebu da odem da se bukvalno odmorim. Pet minuta mira i tišine tu mi dodju kao restart. I tako imam jednu omiljenu vrbu, ali o njoj nekom drugom prilikom. Ovog puta pišem o trešnji. Podstakla me je jedna žena da pišem o tome i hvala joj.
Možda sam izuzetak i možda je nekom čudno ali ja umem da se vežem za mesta, za drveća. To su mesta gde imam potrebu da odem da se bukvalno odmorim. Pet minuta mira i tišine tu mi dodju kao restart. I tako imam jednu omiljenu vrbu, ali o njoj nekom drugom prilikom. Ovog puta pišem o trešnji. Podstakla me je jedna žena da pišem o tome i hvala joj.
8.9.2017 godine čekam da mi zazvoni telefon i pozovu me konačno i jave mi rezultate. Već nedelju dana sam "na iglama". Poziv i razgovor sa doktorom. Uručuje mi rezultate, objašnjava ih i govori mi sta dalje. Stojim mirno i osećam suze koje same teku. Posle prvog šoka jasno mi je da sam ja ta koja treba da prenese te rezultate osobi koja mi je u životu bila najveći oslonac. Zovem i samo javljam da su rezultati kod mene. Doneću ih popodne. Ne, ne želim o tome preko telefona. Jedan bromazepam. Popodne dolazim, znam da smo udaljeni 70tak km ali to nije važno, moram i da prenesem šta dalje. I dok je moja majka uporna da sazna, trudim se da izbegnem razgovor dok ne stignem. Usput shvatam da jedan bromazepam nije dovoljan da bih bila dovoljno mirna. Uzimam još jedan i usput osećam da deluje. Moj pokojni otac nije bio čovek koji je umeo da posebno iskaže svoja osećanja. I tu smo slični jer umem da ih skrivam, emocije posebno u kriznim situacijama stavljam u drugi plan i gledam da budem "hladne glave".
Stižemo. Još od raskrsnice vidim da sedi pod trešnjom. Zna da dolazim i čeka nas...
Dolazim i sedam pored njega, ma koliko da me je voleo i ma koliko da sam ga volela naši susreti nisu bili propraćeni silnim zagrljajima i poljubcima. A znali smo dobro i ja i on koliko jedno drugom značimo.
"Imaš rak." Koliko god da sam želela da ublažim tu vest, takve stvari nije moguće "uviti u celofan".
Nije me ni pogledao. I dalje sedi i gleda u daljinu. Lekovi deluju pa uspevam da ostanem mirna i ja. Ne gledam ga, trudimo se oboje da gledamo sa strane i ugušimo suze i bol. Neverovatno, uspeva nam.
"Dobro. Šta je tu je..."
"Tu sam. I biću tu. I idemo dalje. Izborićeš se, imaš dobre šanse da se izboriš."
"Ne želim. A ti ćeš biti uz svoju decu i muža a ne uz mene. Moje je prošlo."
I tako je trešnja, htela ili ne, bila svedok jedine naše svadje gde ja nisam zaćutala pred njim i prihvatila njegovu reč a obično bih to uradila iz poštovanja i ljubavi.
"Ja sam tu. A ti se lečiš i kraj. Da li možeš da shvatiš da JA ne mogu da živim sa tim da sam mogla nešto da uradim, a nisam!?" Valjda je u tom trenutku shvatio da ne može da dozvoli da mučim sebe ostatak svog života zbog njega. Kasnije sam saznala da je u tom momentu prihvatio činjenicu da je kraj a sve posle toga je prihvatio samo da bi meni smirio savest i da bih kako je rekao, meni na kraju bilo lakše.
Naša borba je trajala kratko, za to vreme ja sam redovno dolazila kako bi išli na kontrole i preglede a trešnja nas je uvek ispraćala i dočekivala. Imam utisak da je i on nekako bio vezan za nju jer je često sedeo pod njom sam i razmišljao. Sklonio bi se od svih nas pod njom i sedeo sam sa svojim mislima. Bilo mi je žao da remetim njegov mir ili pokušaj nalaženja mira, pa bih ga samo posmatrala iz dvorišta.
15.10.2017 kao i svake godine pripremala sam rodjendan detetu. Hvatala me je nervoza. Plan je bio da ovaj rodjendan proslavimo sa dedom, mada je bio slab posle operacije. Ipak, bila sam uporna da sutrašnji dan provedemo sa njim, manje-više zbog samog rodjendana, neki osećaj mi nije davao mira, želela sam da ga vidim. Snovi su me morili iz noći u noć. Pamtim svaki do detalja. Tu noć on sedi pod trešnjom, doziva me. Molim te odnesi me kući. Dolazim i uzimam ga, nosim u naručju a utisak da nosim dete, malo i lagano. Donosim ga do vrata i budi me telefon. Majka zove i javlja mi da je hitno poslat u bolnicu, stanje mu se pogorsalo, skačem i polazim odmah, više nije važan ni rodjendan ni ništa, planovi su se promenili u sekundi. Stižem ispred bolnice u isto vreme kad i vozilo koje ga dovozi, prelazim u auto i polazim kao njegova pratnja. Nema veze što sam celim putem plakala i progutala nekoliko bromazepama, govorim mu da sam opet tu i da ćemo opet sve da rešimo i biće dobro. Posle prebacivanja iz jedne u drugu bolnicu, ostavljam ga bez pozdrava da ga odvedu na operaciju. I dalje hladna, mora biti dobro. U jednom trenutku dok čekam a telefoni uporno zvone, svi pokušavaju da saznaju šta se iznenada desilo, u trenutku ostavljam sve i sklanjam se iza bolnice. Sunce zalazi i u tom momentu iz čista mira polaze mi suze. Ne plačem, same teku i shvatam, osećam nije izdržao, mog heroja više nema. I dok svi pokušavaju da me smire i objasne mi da me je "samo sve stiglo" znam da nije tako. Telefon zvoni i iz bolnice mi javljaju ono što već znam. Umro je istog dana kad i pevač čije pesme obožavam, a i on je sam voleo jednu trešnju, pa je spominje u pesmi...
https://youtu.be/cZjCkPQzRRE
 |
Tose Proeski ~ Jos i danas zamirise tresnja Još i danas zamiriše trešnja u proljeće kao davno prije jedna trešnja danima daleko tamo gdje me već odavno nije ...
youtu.be
|
Sada, moja, njegova, naša trešnja me dočekuje i ispraća, samo njega više pod njom nema. I nekako uvek se pogodi da je slikam u vreme zalaska sunca. A često imam potrebu da baš pod njom sednem i ćutim. I svaki put kad to uradim imam osećaj da je tu i on, pored mene. Ćutimo zajedno bez pokazivanja emocija kao nekad. Svako gleda na svoju stranu. Reči za nas nisu bile ništa, a uvek smo znali šta osećamo.
Trešnja će i ove godine roditi i biće puna zrelih plodova za moj rodjendan. Samo, pod njom neće biti njega da mi isti čestita a ipak ostavio mi je poklon za sve godine koje slede.
Dragana Đorđević
Dragana Đorđević
Коментари
Постави коментар