Samo za taj osećaj

50 sivih na Balkanu


Svilenom kosom dodiruješ moje prste i kao da komanduješ vojskom, spretnošću Aleksandra Velikog, osvajaš moje srce i moje telo i duboki osmeh moga uma izvire i postaje prepoznatljiv svima – ne, ne kliberim se bez veze, samo sam mnogo lud i zaljubljen. I srećan sam i tako prokleto zadovoljan što postojim. I čuju se večni udari tam – tama iz mojih grudi, vreme staje i trenutak bez obzira koliko kratko trajao ostaje zarobljen i beskonačan. 

Svilenom kosom izraslom iz vilinog sna čudesno pokrećeš moje prste koji, gle čuda, sami klize i svaki za sebe glumi velikog zavodnika, tražeći neki zajednički sklad, svirajući melodiju po tvom vratu. Postajem ljubomoran na svoje prste, njih je deset, ja sam samo jedan. Ponekad ne umem da ih zaustavim, ipak su to samo prsti, mali su i nestašni a mozak im nije jača strana. 

Svilenom kosom miluješ moj vrat i on za trenutak prestaje da diše i prepušta ti se. Borim se da zadržim dah i glavu na svom mestu ali to bez vrata ponekad teško ide. Pomažu mi ipak prsti koji tragaju po tvojoj odeći tražeći kožu, koža je uvek u modi.

Dao bih sve da mogu vratiti taj dan i taj osećaj i ono što sam bio u tvojim očima. Ja, onaj koji ispunjava tvoj čitav pogled, onaj od kog ne vidiš i ne želiš videti ikog drugog. Lepa vremena. Ne postoje više. Idi svojim putem a ja...šta znam, možda se otvore neka vrata, možda postoji put na kome je putokaz sa mojim imenom a da nije onaj konačni, jednosmerni u kome svi idu sa tobom a jedino se ti ne vraćaš.

Ja sam izgleda večno zaljubljen. Ovaj tekst je pokušaj da kažem ono što se ne može opisati. Ti mi jesi sve ali i sve nekada nestane, izgubi se. Ja sam izgleda večno nesrećno zaljubljen. 

Ljubav, otišla je. Tebe sam upoznao u snovima. Zašto je tako teško da samo deo sna postane zbilja? Ne tražim puno. Jedan kratak susret, nakon toga tišina. Možda za mene više ne postoji ljubav, potrošena u tuđim srcima a ja samo fantaziram. Možda ću te sresti u nekom drugom životu, daleko odavde.

Dan kada ja prestanem da volim biće onaj zadnji. A ti,i ti i ti...svaka je imala priliku. Nisam tražio skoro ništa i sve. Doći će trenutak kada će vam trebati vremeplov, da vratite ono što sam osećao. Ali neće ga biti.

Pogledaj gore, videćeš milione zvezda kako trepere i gledaju te namigujući i čuvajući tajnu života prošlog, života budućeg a najviše života sadašnjeg. Urlam na zvezde kao usamljeni vuk na planini pokrivenoj snegom a glas ne izlazi iz grla, jer grlo je grlo a glas je glas i ne mora slušati nikoga naviknut da slušaju njega. Ipak glas će izbledeti a grlo će ostati i trajati dok se ne pretvori u prašinu, na kraju će iz njega hučati hladni vetar koji ledi i najživlje ljude. Zvezde nemo posmatraju sve nas i kada neko ubije ljubav jedna zvezda se ugasi. Možda ipak zvezda ugasne od stida kada vidi šta sve ljudi mogu učiniti drugima i sebi pa nakon toga i ljubav nestane. 

Doviđenja ili možda zbogom...