Ne sećaj se mene, ali pamti nas... prvi deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...   prvi deo

Nisam planirala da se verovatno ikad vratim u taj grad, čak ni u prolazu, puno je godina prošlo od mog odlaska. Davno su me već zaboravili. Nisam ni pričala da sam nekada tamo živela, izbrisala sam taj deo života, tek ponekad kada bi neko spomenuo ime grada osetila bih ubod u grudi. 

Ali Sudbina, poigra se s vremena na vreme, dosadno joj bude, pa reši da začini život i priču, ovaj put meni, da me vrati na neko prošlo vreme koje sam skoro, pa, zaboravila. 

Pretvarala sam se da nemam pojma kuda idemo, meni skroz nepoznato mesto, a kako smo se približavali kilometar po kilometar, shvatala sam da se svega sećam kao da je juče bilo. Osetila sam kako mi srce udara sve jače kako smo se približavali gradu. Tabla sa imenom grada kao da me je presekla po sredini grudi. Moj pratioc je primetio promenu a ja sam ga ubedjivala da mi je samo vruće i da sam umorna od putovanja. 

Poznate ulice, poznate zgrade, tek po neka je imala novu boju, novi izgled. Po neki meni novi nepoznati lokal i radnja, neko novo ime ali sve je i dalje bilo tu. U glavi su mi se smenjivale slike onoga sto sam znala i pamtila, onog meni poznatog grada. Miris je ostao isti, poznat, vetrovi su i letnje pretople dane činili prijatnijim. 

"Prošetaćemo malo, ako nisi preumorna", glas mog pratioca me trgnuo. 

"Naravno" odgovorih nezainteresovano. 

"Mogli bi prvo da popijemo nešto, želiš da negde svratimo, taman da se malo osvežiš?"

"Mogli bi" moje raspoloženje mu je i dalje bilo čudno. Videla sam brigu na njegovom licu. Poznavao me je dovoljno da bi ocenio kad se nešto čudno samnom dešava. 

"Videćeš, lep je grad, svideće ti se."

"Da, ok" i dalje nisam mogla da se sastavim i vratim u sadašnjost. 

Krenuli smo glavnom ulicom da prošetamo. Vetar mi je duvao u lice, ali nije bilo hladno. Oduvek sam volela tu kombinaciju sunca i vetra. Stali smo ispred bašte nekog lokala. Novo ime, nova, boja, sve je bilo novo i meni nepoznato, sem samog mesta. 

"Možemo ovde" opet me trgnuo glas. 

"Može..."

"Ako ti se ne dopada..." 

"U redu je, svidja mi se" prekinuh ga, "popićemo kafu svidja mi se bašta." 

Osetila sam njegov pogled i tačno sam mogla da zamislim izraz lica. Pita se šta mi je. Obično sam bila oduševljena mestima koje smo obilazili i skoro nikad ja nisam umorna od puta. 

Drugi stolovi, stolice, druge boje i dekoracije, ništa od onog meni poznatog kafića nije ostalo. Tražila sam sto koji bi makar podsećao na onaj za kojim sam obično sedela. U ćošku je stajao sto sa tri stolice, prišla sam i sela tako da imam pogled na baštu i ulicu ispred. 

"Ćošak? Ne želiš ovaj sto pored? Ima više prostora, deluje mi tu skučeno?"

"Ne, svidja mi se baš ovde."

Seo je i nastavio da me gleda upitnim pogledom. Nisam želela da razmišljam o tome koliko mu se trenutno pitanja vrte u glavi, od onog prvog "šta je s tobom" pa na dalje. 

"Izvolite..."

Mladi konobar ga je očigledno prekinuo u smišljanju pitanja koje bi mi postavio.

"Meni kafu. I čašu vode, hvala" rekoh kratko. 

"I meni, hvala" reče ne skidajući pogled s mene. 

"Dobro sam, nije mi ništa, umorna sam, nešto mi nije prijao put, ne znam zašto. Ima neko pitanje na koje nisam odgovorila?" 

"Dobro." Izgovorio je i naslonio se u stolicu. "Neka bude tako. Znaš da treba da obavim sastanak, šta ćeš ti za to vreme?"

Trebao je da obavi sastanak i ugovori novi posao, baš ovde, ako se dogovore, sledeća tri meseca dolaziće ovde bar jednom nedeljno. Znala sam već sve to, razmišljala sam da li da ga nagovorim da odbije posao u startu. Ali vuklo me nešto da ponovo dodjem, pa sam ipak sve prepustila njemu ili sudbini, kako će ovaj put da se poigra samnom. Previše je godina prošlo, glupo bi bilo da očekujem da vidim nekog tek tako na ulici posle toliko vremena. Nisam ni sigurna da bih ga prepoznala, promenile su nas godine. 

"Kao i obično, čekaću da završiš. Prošetaću malo, možda. Ili ostati ovde. Ne znam." 

"Izvolite" prekinu nas konobar.

"Dobro," pogleda na sat, "idem. Javi mi gde si i nemoj da mi se izgubiš."

"Ok, tu sam." Ostadoh sama da popijem kafu. To sam i želela u tom trenutku, počeo je da me guši, da mi smeta. Nisam htela da otkrivam zajedničku prošlost koju smo imali ovaj grad i ja. 

Nastaviće se...

                                                                                                                Ksenija Radomirović