Ne sećaj se mene, ali pamti nas...deseti deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...deseti deo

Odmah je podigao ruku i zagrlio me. Uzdahnula sam. Postavljao mi je pitanja o proteklim godinama. Odgovarala sam i pričala mu. Sve dok se ne bi vratili do godine blizu našeg rastanka. Tad bih zaćutala a on našao novu temu. Za to vreme me grlio,milovao, igrao se mojom kosom. Na kraju sam završila u njegovom zagrljaju. Lice mi je bilo naslonjeno tik uz njegov vrat. Tišina... Slušala sam kako mu srce kuca. Odmaranje duše. Uzdahnula sam, krenula da mu kažem...

"Ni ne misli o tome." Prekinuo me. Nije mi dozvolio da ga podsetim da je dogovor bio da umrem mirno, u njegovom naručju. Ali je i on pamtio to. Milovao mi je lice, kapci su postali teški, disanje tiho i ravnomerno. Mogla sam da zaspim tako. 

U trenutku sam osetila udar struje od glave do pete. Izvor udara bile su moje usne. Poljubio me. Trgla sam se.

"Izvini. Mislio sam da spavaš." Pogledala sam ga u oči. Još sam drhtala. Jedna iskra je nedostajala da se sve ponovo rasplamsa. Bilo je pitanje trenutka i ko će raspaliti vatru za koju smo mislili da je ugašena davno. Ovaj put poljubila sam ja njega. Još jači plamen, sve u meni gori. Osećam njegovu ruku na struku, ispod odeće. Novi udar. Brzo je sklanja, ali kasno, sada ja želim da osetim njegovu kožu. Počinjem da ga skidam. Želim ga, isto onoliko koliko sam ga želela nekad, možda i jače, shvatam da je samo čekao moj znak, moje odobrenje...

Ležimo jedno pored drugog, grli me i miluje. Toliko mi je nedostajao, jedan trenutak izbrisao je sve godine razdvojenosti. 

"Opraštam ti." Govorim mu tiho.

"Nemoj to da radiš."

"Ne želiš moj oproštaj?"

"Ne. Rekao sam ti, jedino me to još drži ovde. Onaj gore me čeka odavno. Jedino ga tvoj oproštaj koči."

"To su gluposti. Ne želim da razmišljaš tako. Imamo mnogo veće probleme sada. Kuda sve ovo vodi?" 

"Ti problemi su rešivi."

"I nisu."

"Jesu. Samo reci da želiš. Toliko. Odlazimo daleko odavde."

"Ne!"

"Dobro. Imaj na umu da sam spreman na sve. Naučio sam lekciju."

"Ne želim da mislim sad o tome."

 Ali ipak jesam. U glavi mi je bio onaj srećan kraj, naš konačni, srećan kraj. Bajke su postale realne u tom trenutku, život je lep i oko mene je sve ružičasto. On i ja, negde, bilo gde, zar je važno, daleko, samo daleko od realnosti. Bude me njegovi prsti i usne na mom vratu. Radujem se novom danu jer je tu, pored mene. Ne želim da se probudim, želim da spavam, želim da me grli, meškoljim se i odbijam da otvorim oči mada sam budna. Zamišljam dalje, dan koji provodimo zajedno, ne odvajamo se, previše smo razdvojeni bili. I noći, naše noći, vrele i pune strasti... Sad stvarno osećam njegove prste na vratu. 

"Ipak misliš o tome."

"Mislim. I prelepo je. Ali nije realno trenutno. Previše je... Kako misliš da tek tako nestanem. Ili, još gore, objasnim Pedji. Nije to zaslužio. Nije zaslužio ni da nestanem bez traga. Komplikovano je..."

"Čega se plašiš ako sam ja uz tebe?"

U glavi mi je čudovište koje napada upravo njega i uništava ga, jedini strah koji imam je izgubiti njega. Steže me u grudima pri pomisli na to. 

"Čega se ti plašiš?" Pitam ga. Nema odgovora ali uzdah i zagrljaj govore sve. Jasno mi je kao i njemu. 

Dan je prošao a da toga nismo ni bili svesni. Zalazak sunca je krenuo da boji nebo. 

"Gde planiraš da provedemo noć?"

"Ovde. Pod zvezdama!"

"Zajedno sa komarcima?"

"Biće fini domaćini, reći će vidi kako su slatki, nećemo da ih uznemiravamo."

"Hahaha slažem se, reći će vidi kako su slatki. Večera je servirana."

"Sklonićemo se u autu, tu nam ništa ne mogu."

Mrak se spušta polako, postaje sveže. Stvarno nije loša ideja da udjemo u auto. Odlazim do Jeleninog auta i uzimam torbu sa stvarima. Setih se u trenutku da mi je i telefon ostao u autu. Uzimam ga i ne mogu da verujem. 43 propuštena poziva i 17 poruka. Okrećem se i počinjem da se tresem. 

"Šta se desilo?" Pružam mu telefon. Gleda, pozivi od Jelene i Pedje. Poruke. Lista ih. 

"Tvoja drugarica je javila tvom dragom da si krenula za njim. Traže nas, tačnije tebe."

Nešto me seče kroz stomak.

"Jesu li ti aktivni internet i lokacija?"

"Internet da, lokacija verovatno."

"Možda su do sad alarmirali i policiju, ako ti do sad nije već locirao telefon. Imaš li lična dokumenta kod sebe?"

"Da..."

"Ostavi ključeve od auta i telefon u autu. Idemo odavde. I ne plaši se, uz tebe sam. Neće ti se ništa desiti dok sam ja tu."

Kao da me je briga za mene. Ulazimo u auto, polazi odmah velikom brzinom. Pojma nemam gde idemo, nije ni važno, samo da smo zajedno. Hvata me za ruku i steže. 

"Želiš li da nadjemo Pedju i pokušaš da mu objasniš?" Zvuk zvona njegovog telefona nas prekida. Prepoznajem Pedjin broj. Uzimam telefon i javljam se.

"Halo..."

"Ti... Ti si... Ti si sa njim..." Ne znam je li intuicija, ne znam ni zašto se u svemu ovome setio njega da pozove ali imam utisak da je negde duboko u sebi znao. 

Osećam da mi telefon klizi iz ruku. Uzima ga od mene. 

"Samnom je, ne traži nas."

"Ti! Samo mi reci gde si da dodjem da te lično raskomadam!"

"Voleo bih da vidim kako bi to izgledalo ali imam neka preča posla. Ne traži nas."

Otvara prozor i baca telefon kroz njega. 

"Eto, i to smo rešili." Tresem se i dalje. Hvata me za ruku. 

"Hej, biće sve u redu. Sve će se rešiti kroz par dana. Odustaće. Moći ćeš kasnije da mu se izviniš i pokušaš da mu objasniš."

Vidim auto koji nam ide u susret. Prepoznajem ga. Jedva izgovorim "Pedja". Čujem kako dodaje gas. Auto skoro sleće sa puta kako se ne bi sudario sa nama. Okrećem se i vidim da se okreće i polazi za nama. Vidi i on. 

"Dobro batice, ako tako hoćeš..." Ubrzava još više...

Nastaviće se...

                                                                                          Ksenija Radomirović