Ne sećaj se mene, ali pamti nas...deveti deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...deveti deo

U tišini sam pripremila sve stvari koje su mu potrebne za put. Tek po povratku sa posla me je obavestio da ostaje dva dana, ne vraća se isti dan kao obično. Nije me interesovalo, bila sam i dalje ljuta što me nije saslušao, opet, još mi govori da ide na dva dana, ma baš me briga. Razmišljala sam o mestu gde bih mogla da odem. I kako? Mora biti negde van. Ne smem da rizikujem, u trenutku mi kroz glavu prodje slika čudovišta, u korist mi idu dva dana, ali gde? I... Kako?

Jelena! Uzeću njen auto, ali pitaće me gde ću? Pišem poruku.

"Jelo, treba mi auto sutra ujutru. Pedja ide na dva dana negde, ne znam gde i sa kim. Želim da proverim. Molim te..." Igram na kvarno, nije da joj ne verujem ali ugroziti NJEGA, da o NJEMU neko nešto zna, ne! Za sad ne... Čak i ako joj kažem, neće znati ništa o njemu.

"Ti nisi normalna. Pedja?! Budi realna, molim te."

"Jelo... Molim te, učini mi."

"Izvini, šta te puklo tamo u tom... Kako beše... Jesi li udarila glavu o neku ivicu, ili si pukla sama od sebe?"

"Ženska intuicija. Molim te Jelo..."

"Dobro, proverićemo Pedju. Eto... Zadovoljna?"

Proverićemo? Ćemo?! Auh, što mora ovo da mi radi?

"Jelo, idem sama. SAMA! Molim te! Da li možeš da mi pozajmiš auto do prekosutra ujutru?"

"Dodji ujutru." 

Pišem novu poruku "Znaš gde je ovo? Tu dodji ujutru." Šaljem link google mape. 

Mislim da nisam spavala skoro uopšte. Čula sam Pedju kad je krenuo. Nije me budio. Ustajem i odmah odlazim kod Jelene. Pokušavam da skratim priču i samo krenem. Vidim, čekaće objašnjenje ali popušta i daje mi auto da krenem. Odmah zovem.

"Krenula sam, tamo sam za nekih pola sata vožnje."

"Čekam te."

"Čekaj, kako čekaš me?"

"Stigao sam već, još rano jutros. Znaš kako su lepi izlasci sunca ovde? Jesi li bila nekad?"

"Jednom, preko dana sa nekim prijateljima. To jezero je nastalo nekom greškom, neko je nešto i nešto i nemam pojma, uglavnom mali broj ljudi zna za njega, sem iz okoline."

Smeje se mom znanju o tamo nekom jezeru. Nije me interesovalo tada da zapamtim. 

"Dakle, dragi ne želi da te povede sa sobom a dolazi na dva dana?"

"Ne znam šta mu je. Nije ni bitno, bitnije je kako ću Jeleni ovo da objasnim, provalila je da se nešto ne uklapa."

"Reci joj istinu, ako ti je prijatelj, makar će prećutati."

"Ne, nikako. O tebi ne, nikom i ništa"

Ostatak puta provela sam u razgovoru sa njim o nekim starim trenutcima, terala sam ga da mi priča o mestima koje smo obilazili, koje sam volela, zanimalo me kako izgledaju sada, koliko su godine na svemu oko nas ostavile trag. Govorio je da ćemk ih ponovo obilaziti jedno po jedno. Njegovi su planovi bili očigledni. On i ja, ponovo. Moji, nisu postojali, ali vukao me toliko ka sebi, sebe više ne poznajem, lažem prijateljicu samo da bih pobegla da ga vidim. Stižem, vidim parkiran auto i njega koji čeka. Izlećem brzinom svetlosti i letim mu u zagrljaj. 

"Da si malo manja, da te uhvatim i sakrijem u dzep!" To mi mami osmeh. Steže me još jače, a ja želim da zauvek ovako ostane, da se više nikad ne odvojimo. Krenuli smo u šetnju oko jezera. Nije me puštao ni na sekund, grlio, držao za ruku, osetila sam koliko sam mu nedostajala, koliko je i on meni, kao da ovaj dan može nadoknaditi sve godine koje smo bili odvojeni. Vratili smo se polako do auta. Vidim da donosi ćebe. 

"Pomisliću svašta sad." Počinje da se smeje.

"Kao na primer?"

"Pa da ćeš da me ubiješ, umotaš u to ćebe i baciš na dno jezera."

"Kako si znala, baš sam to planirao. Ajde, sedi."

Sela sam. Seo je pored mene. Magneti, stalno mi je njihova sila privlačenja bila u glavi, naslonila sam glavu na njegovo rame.


Nastaviće se....

                                                                                                    Ksenija Radomirović