Ne sećaj se mene, ali pamti nas...drugi deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...drugi deo

Kako je izašao iz lokala, osetila sam da lakše dišem. Nisam ga lagala, čak ni sitne bezazlene laži. Samo sam prećutala jedan deo života. Samo... 

Svi mi imamo svoje tajne, ovo je bila moja. Čuvala sam je samo za sebe, toliko dugo da sam i sama počela da je zaboravljam. 

Dok sam ispijala kafu proveravala sam mobilni i pristigle poruke. Moje prijateljice, kao i uvek, pitaju kako se provodimo. "Neki rade, neki uživamo" odgovorih. 

"Da li je sve u redu" stvori se konobar pored mene, vidim pita zbog netaknute kafe mog pratioca. 

"U redu je, molim Vas još jednu kafu za mene, hvala", krene da pokupi kafu, "ne, ostavite to tu. Samo mi donesite još jednu, vratiće se on."

Pokušala sam da radim ono što inače radim dok čekam da on završi dogovore, da ubijem vreme čitajući ili šetajući gradom. Nije mi se šetalo, osećala sam neki strah, bolje je bilo da sačekam ovde. 

U lokal su ušla četvorica, videh ih kraičkom oka. Nije me zanimalo ko su, po ponašanju videh da su tu stalni gosti. 

Sedaju za sto pored, glasno pričaju. Preglasno za moj ukus, od njihovog razgovora vise ne čujem muziku, ali ignorišem. Njihov razgovor prekida neko, verovatno prijatelj koji kasni, jer mu se silno obradovaše. Pokušavam da se udubim u čitanje, ne ide. Neko prilazi mom stolu, ne dizem pogled i dalje. Vidim desnu ruku, oko prsta nosi privezak sa ključevima, u trenutku prekine da dišem a moje oči se fokusiraju na privezak. Prepoznajem ga, u glavi mi je slika priveska koji sam lično naručila, kožni privezak sa prikačenom metalnom pločicom i crnom gravurom "vozi pažljivo" sa druge strane je ugravirano "neko te čeka", ne vidim drugu stranu, i dalje gledam u pločicu nije ni blizu sjajna kao u mojoj glavi, izgrebana već sitnim ogrebotinama, pogled mi je i dalje prikovan, ne smem da pogledam vlasnika. 

"Izvinite, mogu..." podizem naglo pogled ka licu, "...stolicu..." ostaje bez teksta i on.

Mrak. Jedino što vidim je mrak. Mislim da lebdim. Nemam osećaj da li sedim ili ležim ili stojim. Nemam pojma gde sam. Mrak. Čujem glasove, galama. Oko mene su, nemam pojma ko su, ne vidim, samo čujem. Neko mi drži lice, osećam mokre ruke, pokušavam da otvorim oči. Neko viče zovite hitnu. Imam osećaj da se mrak polako gubi, otvaram oči. To lice bih prepoznala medju milion. Ne, to se mozak poigrava samnom. Izgleda da mi stvarno nije bilo dobro i da me je put premorio. Zatvaram oči, otvaram ponovo. I dalje je tu. "Ti" jedino uspem da izgovorim, a htela sam mu reći onu toliko puta ponovljenu rečenicu, ti ćeš mi jednog dana doći glave. I evo došao je, da me danas pošalje na onaj svet. Sve mi se u glavi vraća, sve moje rečenice, da ću baš u ovom gradu dočekati smrt, mada nisam je baš ovako planirala i zamišljala. 

"Otvori oči!" Viče na mene. Od njegovog glasa mi je samo gore. Ali otvaram oči nekako. "Pusti me! Beži!" Izraz zabrinutosti menja izraz iznenadjenja. 

"Jesi li dobro?"

"Nisam!" Pokušavam da vičem. Pokušala bih i da ga gurnem, udarim ali još nisam povratila kontrolu nad rukama. Podiže me i stavlja da sedim. Tek tad shvatam da nismo sami, oko nas su ostala četvorica i konobar. Pogledom tražim telefon da pozovem svog pratioca. 

"Odvezi je do hitne" predlaže neko. 

"Hoćeš da te odvezem?"

U trenutku menjam izraz lica i vidim da ga ni on za sve ove godine nije zaboravio. Izraz koji govori da za delić sekunde sledi erupcija reči koje ne bih inače izgovorila ali je svojim pitanjem izazvao tu reakciju. Loša ideja, ponovo mrak. Osećam, uzima me i nosi. Nepokretna sam a želim da ga izudaram iz sve snage ili se makar oslobodim. Neko otvara vrata auta. Stavlja me na suvozačevo mesto i vezuje pojas. Pada mi glava. Spušta sedište i gura me nazad.

"Ne pomeraj se."

Čujem vrata i paljenje motora. U pokretu smo. 

"Sve si zaboravio" govorim mu.

"Šta sam zaboravio?"

"Sve! Nije ovakav dogovor bio."

Svesna sam nema pojma o čemu pričam. Koliko je godina prošlo? Deset, dvanaest, trinaest. Ne mogu u ovom trenutku ni sama da izračunam. Jednom prilikom pričali smo o smrti. Rekla sam tada da bih volela da umrem mirno, naslonjena na njega. Smrti se odavno nisam bojala. Bojala sam se bolesti, bolnice, cevčica, aparata koji pište oko mene. Nije se ni on bojao, govorio je da samo želi da nastupi brzo, bez mučenja. 

"Kakav dogovor?!"

"Da me pustiš da umrem naslonjena na tvom ramenu. Kad si već došao niotkuda da me pošalješ na onaj svet."

"Nije još vreme za umiranje, ne danas." Govori mi kroz smeh. Smešno, njemu je smešno, njega i dalje zabavlja sve što ja ozbiljno kažem? Stižemo ispred zgrade hitne pomoći. Osećam se malaksalo ali mi se vid vratio. Pritisak u ušima se smanjuje. Svesna sam da i dalje nisam u stanju da hodam a i da jesam znam da ne bih imala prilike. Otvara vrata i uzima me u naručje. Izgleda da je neko već zvao i javio, čekaju me sa nosilima na ulazu. Je l' su ozbiljni? Nosila? Spušta me i odvoze me u prijemnu. Poznato mi je šta sledi, nije prvi put, mada mi se nije skoro desilo da se srušim tek tako. Jedna sestra mi hvata jednu ruku da izmeri pritisak. Znači druga je sa iglom spremna da me ubode u prst da proveri nivo šećera u krvi. Tu je negde i doktor. 

"Šta se desilo" kreće i on stetoskopom na mene. Pre nego sam uspela da progovorim čujem ga iz ugla "pala je iz čista mira."

"Može li gospodin da izadje, molim vas?" Jedna od sestara ga ispraća van. Standardni pregled i zaključak da mi nije ništa, ali mogla bih da primim glukozu i neke "vitaminčiće" vickast neki doktorčić. Nema svrhe da odbijem, idemo, nova tura bockanja, ovoga puta u venu. Pola sata neplaniranog odmaranja u bolničkom krevetu. Kad malo bolje razmislim, ništa od ovog nije planirano. Sudbina, mora da se dobro zabavlja trenutno.

Nastaviće se...

                                                                                                                Ksenija Radomirović