Ne sećaj se mene, ali pamti nas...osmi deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...osmi deo

"Da počnem odmah da pričam pošto ako kažem halo, ti ćeš da ćutiš." Odmah sam se nasmejala. 

"Zar ti nikad ne padne na pamet da te neko drugi zove sa mog broja?" 

"Ne. A ti me sad zoveš da mi nešto važno kažeš."

"Nemam pojma zašto sam te pozvala. Pedja me u stvari naljutio juče. Objasni mi, zašto si me uvek podržavao u svemu? Bilo da su sitne gluposti bilo da su krupne odluke u pitanju. Zašto?"

"Zato što ti u svemu što radiš unosiš ljubav. Kad pričaš o planovima, to zvuči kao da je to najvažnija stvar na planeti. Toliko daješ sebe da je nemoguće ne podržati te..."

"Moguće je..." Prekinula sam ga. 

"Ne sluša te, zato. Gleda ali ne sluša. Žao mi je što moram da ti kažem za njega si ti ide slika ali ton je na "mute". Da je drugačije ubedila bi i njega u sve što želiš, kao što umeš. Šta te toliko naljutio?"

"Želela sam da obidjem dom za stare,vidim treba li nešto i da ih uključim u neke priče ili makar provodim vreme sa njima. Ti ne znaš koliko je lepo kad im posvetiš vreme, saslušaš priče, znaš koliko divnih, tužnih životnih priča tamo ima a niko ih ne sluša a oni samo žele da nekom to ispričaju!"

"Ne znam koliko je lepo, nisam to radio. Ali verujem da je tako."

"E to! To mi nedostaje. Uvek pomislim da ću jednog dana možda ja nekome da pričam svoju priču i volela bih da me neko sasluša..."

"Kako se završava tvoja priča?"

"Kako to sad da znam? Kako bi se završila tvoja?"

"Neću biti tu da je ispričam..."

"Ne pričaj gluposti!"

"Možeš li mene da zamisliš u tamo nekom staračkom domu, bez zuba kako pričam nekome kako sam voleo jednog djavolka a onda sve to uništio? Ne ide." Razmišljala sam na trenutak. U glavi mi je bio "Titanik". Zašto velike ljubavi moraju biti tragične? "Kad dolaziš opet? Hoću li da te vidim?" Trgo me iz razmišljanja. 

"Ne znam. Kad bude dolazio sledeći put. Ako me povede, pošto smo se posvadjali, znaš, pomenula sam i azil za napuštene životinje."

"Nema ga."

"Pa mogla bih time da se pozabavim."

"Ako ti dragi dozvoli." Čujem ga i zamišljam, smešno mu je i namerno izgovara dragi ne bi li mi još više zgadio tu reč.

"Moram da idem. Ako dolazim javiću ti."

Pedja me je iznenadio vešću da vec prekosutra opet putuje. Čekala sam da mi postavi pitanje da li želim i ovaj put sa njim. Nije ga postavio. Znao je da ako podjem isteraću po svom i opet krenuti da radim nešto što me "opterećuje" a njemu nema smisla. 

"Pedja dolazi ali bez mene. Sutra. Ne želi da me povede, a ja nisam htela da se namećem."

"Ha, bar te je naterao da govoriš pošto pozoveš. Možda je zbog mene,možda mu nisam bio dovoljno simpatičan pa ne želi da podješ sa njim."

"Nije zbog tebe, nije kao ti da u svakom muškarcu vidi rivala i potencijalnu opasnost."

"Pa baš u meni bi trebao da je vidi. Ali nisam kriv što to sam ne vidi."

"Nisam te pozvala da bi analizirali njega već da ti javim."

"Doći ću ja..." Prekinula sam ga.

"To, nikako. Ne dolazi u obzir."

"Polako. Neću da ti stvaram probleme. Samo želim da te vidim."

"Ti shvataš šta radiš i u šta se ovo pretvara? Sazna li, misliš da će moći da shvati da ničeg nije bilo..."

"Hahah ničeg nije bilo." Prekinuo me, "izvini, stvarno ničeg nije bilo?"

"Nisam mislila na to. Govorim sada..."

"Slušaj, voleo sam te i volim te i dan danas. Promenilo se sve ali ne i ljubav koju osećam. Voliš i ti mene, voliš me i mrziš u isto vreme. I to se vidi. Ne želim da te ponovo povredim i da ti rušim život, opet, ali iskreno ti kažem, voleo bih da sazna. Voleo bih, nadam se tome, samo zato što bi mi u tom trenutku ruke bile odrešene da te uhvatim i odvedem daleko od svega, da ispravim sve greške koje sam napravio..."

"Da se nisi usudio da uradiš nešto što bi dovelo do toga! I drugo, kako znaš da bih krenula?"

"Znam. Prosto znam. I na kraj sveta bi u momentu, bez razmišljanja. Prikrivaj koliko hoćeš. Radi šta hoćeš. Sad kad sam opet tu, opet ću da te gledam i pratim u stopu. I nadam se šansi da ispravim sve."

Prekinula sam vezu. "Voliš me i mrziš u isto vreme" mi odzvanja u glavi. Razmišljam o tome, da, imam utisak da kad bih mogla u momentu raznela bih ga u komadiće, toliko je ljutnje ostalo u meni, ne mržnje, ljutnje. Ne mogu da oprostim, ne mogu, sav bol koji sam doživela samo zato što nisam uspela da mu dokažem da mogu svet da menjam uz njega i njegovu podršku, samo da je ostao uz mene, samo da nije mislio da je bolje za mene da sam daleko od njega. A onda, shvatam da bih opet stala pred istim tim svetom sama, samo da njega odbranim. Misli idu sve dalje i dalje, zamišljam Pedju, saznao je, nikad nisam videla kakve su mu reakcije u besu, par prepirki je sve što se desilo izmedju nas, ali zamišljam ga kako kipi od besa, pretvara se u čudovište spremno da me uništi, ne bojim ga se, uvek sam prkosila svemu. Nešto me probada kroz grudi, čudovište kreće na ono što volim, uništava ga meni pred očima, bol u grudima je još jači, gušim se, plačem, urlam bez glasa, želim da umrem u istom momentu, sve što volim je upravo uništeno, čemu život dalje... Uzimam telefon i pozivam opet. Plačem, ćutim. Čuje jecanje. 

"Šta se desilo?" Ne odgovaram i dalje plačem, ne mogu da smirim disanje, ne mogu da vratim glas, "Govori, šta se desilo?!" I dalje ne mogu da progovorim, "Gde si i gde da te nadjem, dolazim tamo!"

"Ne!" Konačno progovaram, "Ne, ništa se nije desilo. Dobro sam..."

"Kako si dobro ako se gušiš od plakanja, šta ti je uradio?!"

"Ništa, nije ni kući čak. Sama sam. Ti si uradio to da si me upravo naterao da priznam sebi šta osećam!"

"Šta osećaš?" Ćutim, ne odgovaram. "Dobro." Zna, razume, ne treba mu odgovor. 

"Javiću ti sutra gde ćemo se naći." Smirujem se konačno. Ovog puta on ćuti a meni je pred očima njegov lik. Blago se nasmejao, opustio se i ponovo diše...

Nastaviće se...

                                                                                                 Ksenija Radomirović