Ne sećaj se mene, ali pamti nas...peti deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...peti deo

"Draga, stigao sam!"

Glupa replika iz filma. I sad bih ja, kao u filmu trebala da ga dočekam u nekoj kućnoj haljini, sa osmehom od uva do uva, uzmem mu torbu i sako i poljubim u obraz verovatno. Nikako da se oko toga složimo da od mene nikad neće stvoriti takvu ženu. Ignorisala sam ga inače ali sam sad postala razdražljiva. Danima unazad, još od onog putovanja. Počela sam sve da ignorišem, sve obaveze odlagala i dane provodila u krevetu. Mislio je da se još oporavljam, ne znam ni ja od čega. Okrenula sam se na drugu stranu. 

"Spavaš?"

"Stigao si. Nisam te čula." Ulazi u sobu i seda pored mene. 

"Zabrinut sam za tebe."

"Dobro sam. Samo sam loše volje."

"Razmišljao sam... Ja svakako moram zbog posla da idem... Šta misliš, da podješ samnom? Nadam se da ćeš se ovaj put bolje provesti i upoznati grad."

"Pa, bar znam gde im je zgrada hitne pomoći. Ne znam, možda..." Pokušavala sam da zvučim nezainteresovano mada mi je srce udaralo k'o ludo. Nadala sam se da će sam da predloži da ponovo krenem sa njim. 

"Prekosutra idemo. Odmori se i lepo se naspavaj. Ne želim da te opet neko nosi onesvešćenu. Kad smo kod toga, nisam se javio onom tipu. Mogli bi da ga pozovemo na kafu ili ručak. Čisto da mu se zahvalim još jednom..."

"Pozvaćemo ga kad odemo. Videćemo."

Držim telefon u ruci i razmišljam da li da ga pozovem, pošaljem poruku, da li da mu uopšte javim da dolazim. Ne znam ništa o njemu, šta se u njegovom životu promenilo a tako želim da ga pitam, da mu ispričam, da... Shvatam, da opet želim "odmaranje duše" da nisam ni sa kim uspela to, a pokušavala sam. Ipak ga pozivam. 

"Halo?"

Opet ćutim.

"Memorisao sam broj, znam da si ti." U trenutku mi se razvuko osmeh. "Kako si?"

"Nije ti palo na pamet da te neko drugi zove sa mog broja?"

"Neko drugi ne bi ćutao. To ti neka nova fora, da ćutiš?"

"Ja ne ćutim čak ni kad spavam."

"Znam, govoriš u snu. Ćutiš samo kad razgovaraš sa djavolom."

Znala sam na šta je mislio, ćutim kad u glavi kujem neke ozbiljne planove, on je to nazivao razgovor sa djavolom, ali nisam mogla da odolim da mu ne odgovorim "bar priznaješ da si sam djavo lično."

"Znaš na šta sam mislio. I nisam djavo, žao mi je što me posle svega tako vidiš."

"Znam na šta si mislio. A ko si, to više ni sama ne znam. Dolazim sutra. To sam želela da ti kažem. Ako si slobodan, možemo da se vidimo."

"Naravno. Gde i kad?"

"To još uvek ne znam. Pedja je uporan da te pozove da ti se zahvali."

"Nema šta da mi zahvaljuje, nisam to uradio zbog njega."

"Znam, uradio bi to za svakog."

"Uradio sam to zbog tebe. A on bi trebao bolje da te pazi."

"Ne napadaj ga. Nije da nisam i tebi padala u nesvest. To nema veze sa njim. Preveliko uzbudjenje i..."

"Meni si padala zato što me nisi slušala! Ali sam bar bio tu pored tebe."

"Dosta. Budi fin prema njemu. Nije on kriv."

"Ja sam kriv jer još uvek hodam ovom zemljom i čim sam ti u blizini uspem da ti naudim..."

"Dosta. Želim da se vidimo na staro mesto, ako još uvek postoji. Javiću ti kad."

"Postoji. Pokušaj da preživiš dolazak bez padanja. Čujemo se."

Prekinula sam vezu. I već mi nije bilo dobro od uzbudjenja. Pokušavala sam da se smirim. U glavi mi je bilo hiljadu pitanja. 

Put mi je delovao duži nego prošli put. Kako smo se bližili gradu, osećala sam da mi se cela utroba grči. 

"Ako primetiš da ti je loše, zovi me odmah."

"Dogovoreno."

"Šta ćeš da radiš danas?"

"Prošetaću."

"Dobro, zvaću te pošto završim. Da te ostavim ovde?"

"Može. Vidimo se!" Čekala sam da se auto udalji. Vadim telefon i zovem. Zvoni duže nego inače. Hoće li se javiti uopšte. Možda se predomislio. 

"Stigla si?"

"Jesam. Idem "na staro mesto" dodji tamo."

"Ne prekidaj, pričaj samnom."

"Tu sam, reci."

"Ništa, nedostaje mi da me držiš na vezi. Kako planiraš da opravdaš ovaj susret?"

"Ne znam. Kako ćeš ti?"

"Ja nemam kome da opravdam..." Sam je. To sam sad shvatila. "...a ne želim tebi da remetim život ili..."

"Poremetila sam ga sama kad sam došla ovde." Stižem do jednog dela parka koji je bio skriven od prolaznika. Iznenadjena, tu i dalje ima klupa. Nije ona koja je nekada bila, ali, postoji. 

"Istina. Okreni se." Prekinuo je vezu. Osetila sam ubod kroz stomak. Noge kao da više nisu moje. Telefon sam i dalje držala na uvetu. Mislim da je srce prestako da kuca u tom momentu. Okrenula sam se naglo...