Ne sećaj se mene, ali pamti nas...sedmi deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...sedmi deo

Žurila sam na dogovoreno mesto da sačekam Pedju. Kafić u kome me pre nekoliko dana čekala prošlost da me udari tako jako da još uvek ne znam šta radim. Osećanja su mi izmešana, drago mi je da sam ga srela posle toliko godina, ali kuda to vodi? Samo je stare rane za koje sam mislila da su zarasle, opet otvorio. Moj je život krenuo dalje, promenio se iz korena, sada imam nekog, a on... On je sam, zarobljen. I znam, sam je kriv, sam je to želeo da se tako završi. Uvideo je grešku. Ali, opet nismo završili razgovor. Toliko toga opet je ostalo nedorečeno, toliko stvari da mu ispričam, vratila se stara želja i navika, sati razgovora. Nikad me niko nije slušao kao on, niti će. Pokušavajući da sredim misli stigla sam brže nego što sam očekivala. Ulazim u kafić i... Ponovo šok. Pedja nije sam. Kad je pre uspeo da stigne? Ostao je u parku kad sam krenula. 

Pedja me je video. Ustaje da me dočeka.

"Stižeš..." hvata me za ruku i dovodi do stola. Povlači stolicu da sednem. 

"Draga, nadam se da se ne ljutiš što nismo sami, pozvao sam Zorana da nam se pridruži." Draga... Vidim ga kako prikriva smeh na to draga. I on me zamišlja u onoj kućnoj haljini k'o u filmu. 

"Divno, dragi. Lepo si se setio." Pa bar neka mu bude smešno do kraja. Počinje da kašlje da prikrije smeh.

"Baš pričam Zoranu o poslovima ovde, on je ovde rodjen, poznaje grad i ljude..."

"Lepo, ako ćete samo o poslu mogla sam ostati još u gradu, znaš koliko volim te razgovore." Dobro, prekidam, zvučimo kao par posle 15 godina braka. Ne mora toliko baš da se zabavlja.

"Pa, Zoran beše, pošto si ovde čitav život, šta imaš da nam kažeš o svom gradu?" podbadam ga. 

"Bio je ovo vrlo živ grad, ali, naglo je zamro. Poslednjih desetak godina kao da je vreme stalo. Ali, očekujem promene sada, ukoliko Vaš suprug bude u pravu što se ovih planova tiče i ovde krenu radovi." Shvatila sam rečeno.

"Pa, on će biti tu svega nekoliko meseci, zar ne, dragi?" I on je razumeo rečeno. Umeli smo i ranije da kroz razgovore jedno drugom uputimo poruke. Prekinula sam dalji razgovor sa njima i pustila ih da razgovaraju. Posmatrala sam Pedju, bio je opušten u razgovoru. Razmišljala sam o tome da li makar na trenutak doživljava kao mogućeg suparnika. Vidi li u njemu ono što je Zoran nekada video u svakom muškarcu koji bi bio u mojoj blizini. Nije to bila ljubomora, nije iskazivao ljubomoru nikad, čak i kada sam mu govorila da je ljubomoran, odbijao je da prizna. Ali, njegov govor tela ga je odavao, uvek. Menjao je stav, u razgovoru stezao vilicu ili šake. Pogledala sam ga sada, i... To radi sada. Rukom je stezao naslon stolice kao i mišiće vilice. Jasno je, njemu se Pedja ne dopada. U trenutku sam shvatila i svoj govor tela, nesvesno, naginjala sam se ka Zoranu. Uvek sam to radila, vukao me ka sebi kao magnet. Toliko smo bili vezani, toliko ljubavi, toliko... Ustala sam naglo i otišla do WC-a. Stala sam ispred ogledala. "Tvoj život je sa Pedjom, Zoran je prošlost. Najveća ljubav tvog života i ništa više. Prežalila si taj gubitak davno. Saberi se" govorila sam sama sebi. Lik iz ogledala mi se nasmejao. Da, samo najveća ljubav tvog života. I prežalila jesi ali prestala da voliš nisi prošlo mi je u mislima. Ne vredi, ni sa sobom ne mogu da vodim normalan razgovor. Vraćam se nazad. 

Vidim da obojica stoje. Prilazim.

"... Hvala na svemu, bićemo u kontaktu. Drago mi je da smo se upoznali, sve najbolje." Zoran je ćutao samo pružio ruku kako bi se pozdravio. Onda se okrenuo ka meni. 

"Nadam se da je drugi dolazak popravio utisak od prvog. Dovidjenja." Opet sam shvatila rečeno. 

"Jeste, dovidjenja."

Polazimo i mi. 

"Kako ti se svideo grad?"

"Lep je. Tih i miran."

"Lepo mesto za odmor"

"Slažem se. Videla sam da imaju dom za stare. Htela sam da ih obidjem, ali nisam imala vremena. Mogla bih sa njima da dogovorim neku saradnju da ubijem vreme kad budemo dolazili..."

"Ti i tvoje saradnje, učešća i ostale akcije. Zašto prosto ne možeš da uživaš?" Prekinuo me.

"Ali ja uživam u tome a ti to nikako ne shvataš. Volim da provodim vreme sa ljudima, volim da im popravim dan, ti ne znaš kako je to, ne znaš priče, ne razumeš nekad im je potrebno samo da ih neko sasluša..."

"I onda dolaziš uznemirena nekom pričom i ne možeš da se smiriš danima zato što je nekom psu polomljena noga, mačetu iskopano oko, da ne pričam o akcijama za ovog ili onog..."

"Prekini! Stvarno mi je žao što to radim čitav život i što to tebe uznemirava. Što ne umem da žmurim pred problemima drugih ljudi i što slobodno vreme posvećujem tebi nebitnim stvarima! To neće da se promeni, znaš? Radila sam to i radiću, dok god mogu i koliko mi vreme dozvoljava. I kad si već spomenuo videću imaju li azil ili neko udruženje." Bila sam ljuta. Nije shvatao da se ne vrti sve oko posla i novca. Nikada me nije slušao kada sam mu govorila o tome. Sve što oduzima vreme a ne donosi novac po njemu je bilo čisto gubljenje vremena. Ostatak puta prošao je u tišini. U glavi mi je bio Zoran. Šta bi on rekao? Setila sam se njegove podrške kada sam davno pokrenula jednu akciju. Zaboleo me nedostatak podrške i razumevanja od strane Pedje. 

Nastaviće se...

                                                                                                       Ksenija Radomirović