Ne sećaj se mene, ali pamti nas...šesti deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...šesti deo

Vreme je stalo u trenutku kad sam se okrenula. Stajao je desetak metara udaljen od mene, u desnoj ruci je držao telefon, a oko prsta zakačen privezak sa kljucevima. Osetila sam stezanje u grudima. Shvatila da sve ove godine nisu ništa promenile, osećanja nisu nestala, samo su bila duboko zakopana i sad, sad prete da izbiju na površinu. 

Krenuo je ka meni, počela sam duboko da dišem.

"Idiote mali!" Zagrlio me jako. I dalje nisam mogla da se pomeram. Sve je pomešano, ruke nisu moje, ne znam želim li da ga odgurnem, pobegnem ili zagrlim... Prepuštam se, grlim ga jako, suze polaze same, srce gori, steže me jače, rukom mi pritiska glavu uz grudi i poljubi u kosu. 

"Znao sam da ću još jednom ovo da doživim. Dugovao mi je toliko, sad može da završi samnom." Govori o Bogu, znam. Nije neki vernik sem kad treba da se svadja sa Bogom i sudbinom. 

"Ne plači, ne mogu da se mirim sa tim da toliko patiš zbog mene."

Okrećem se i brišem suze. Sedam na klupu, seda i on. Toliko toga sam imala da kažem, toliko toga da pitam, toliko toga... Sad, samo želim da ćutim. Naslanjam glavu na njegovo rame uz uzdah. Opet me mazi po kosi. Ćuti. Zna da mi samo to treba. Da je tu, da ćutimo. Odmaranje duše. 

"Kako to da si sam? Poslednje što sam o tebi čula je da pošto si izazivao sudbinu od kad sam otišla, da si bio sa nekom i poprilično se vratio u normalu."

"Pokušao sam da se vratim u normalu a onda shvatio da ne mogu. Ne mogu da volim, odustao sam od toga. Od tada sam uglavnom sam." Vidim da vrti privezak u ruci. 

"Zašto ga još uvek nosiš?"

"Dao sam obećanje davno da neću da se odvajam od njega, da me podseća da pazim na sebe ne zbog sebe samog, već zato što nekom značim više od života."

"Oslobodjen si bio tog obećanja onog dana kad sam otišla."

"Nisam želeo da se oslobodim tog obećanja."

"Šta ti je značilo ono da moja mržnja i bes te drže još ovde?"

"Jel veruješ u ono, da ako nekog jako povrediš ne možeš da umreš dok ne dobiješ oproštaj?"

"Ne, a od kad ti veruješ u to?"

"Od kad sam pokušavao da izazovem onog gore. Nemaš pojma kakve situacije... Neće, skot, neće da me uzme. Neće dok mi ti ne oprostiš."

"To su gluposti. Neću da ti oprostim jer ne znaš koliko sam patila, koliko sam umirala dan za danom a smrt nije dolazila. Ne mogu... Ne mogu da... Nemoj." 

"Drago mi je da si dobro, znaš? Nisi više onaj moj mali djavolak, sad si... Sad si nekome drugom sve. Ali, drago mi je."

"Jesam. Ali taj drugi nije meni sve kao što si ti bio. Misliš da sam sad spremna za njega da uradim sve ono što sam za tebe? Ne. Obećala sam sebi da više nikad nikom neću sebe toliko da dam koliko sam tebi. Nikog, nikad više toliko neću i ne mogu da volim, ma koliko bio dobar prema meni. A dobar je, priznajem. Samo me ponekad nervira. Nema razumevanja za sve ono što želim da radim. Sve to smatra glupostima koje me opterećuju. A znaš mene, uvek nešto novo, uvek bih da nešto menjam. On bi da budem tu uvek uz njega, pod nekim staklenim zvonom na primer."

"Voli te ali te ne razume."

"Tako nekako. Znaš, stvarno ti je zahvalan za onaj dan, mada pojma nema ko si. I zvaće te. I molim te, budi fin. Zbog mene."

"Lepo. I dalje igraš na istu kartu. Zbog tebe."

"Navika. Videćemo da li isto deluje kao nekad." Ućutao je. Pogledao me pravo u oči. Sprema se da mi nešto važno kaže.

"Zbog tebe, i dalje sve. Ne mogu sebi da oprostim što nisam bio spreman zbog tebe onoliko koliko si ti bila spremna zbog mene. Ne mogu sebi da oprostim što nisam prihvatio tvoje "zajedno možemo sve" nego smatrao da je za tebe bolje bez mene. Video sam da sam pogrešio ali bilo je kasno. Pamtio sam tvoje "jednom gotovo, zauvek gotovo. Ne vraćaj mi se više u život" i nisam mogao da se pojavim i kažem ti vrati se." Suze su mi tekle, srce je krvarilo. Otvorio je sve stare rane, vratio me deset godina u nazad. Zvuk mog telefona nas je prekinuo. 

"Pedja zove."

"Javi se."

"Halo... Šetam. Da, dobro sam. Gde želiš da te sačekam? Važi, stižem."

"Šta ćeš da mu kažeš?"

"Ništa, za sad. Inače ga ne lažem, ali ono što ne pita ni ne govorim. Promenila sam se. Nemam više naviku da prepričam svaki sekund svog dana. Moram da krenem. Javiću ti se. I kad već nosiš taj privezak i dalje, seti se šta je nekad značio." Zagrlio me jako i poljubio u kosu za rastanak. Krenula sam, nisam se okretala ali sam osećala kako me prati pogledom. Osećala sam uvek njegov pogled.

Nastaviće se....

                                                                                                 Ksenija Radomirović