Ne sećaj se mene, ali pamti nas...treći deo

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...treći deo

Stvarno mrzim ove cevčice. I igle i miris bolnice. Trebala sam da uživam u mirisu grada a ne da me guši miris alkohola i asepsola. I zašto uvek zaborave da me obidju, ostave me sve dok ne počnem da vičem da je vreme da me skinu sa ovih cevčica. Eto zato ne želim da umirem u bolničkom krevetu. 

Otvaraju se vrata. Setili se da postojim, izgleda. Greška. On, ulazi i primećujem da su ga godine samo prolepšale. Osetih ubod kroz stomak. Sreća, nisam prikačena na EKG jer bi sad kucao k'o lud. 

"Dobar dan gospodine, vreme je da krenemo? Gde vam je kosa i crni plašt?"

"Rekao sam ti, nije danas dan za umiranje. Vidim bolje si."

"Bar priznaješ da ćeš ti biti taj koji će me rastaviti od ovozemaljskog života."

"Tebe nikad. Pre bih sebe ubio."

"Nekad sam verovala u to. Budala..."

"Mislio sam da si se bar malo promenila, što se rasprava tiče, ali vidim nisi."

"U stvari jesam. Jako sam se promenila. Ali ti izazivaš neke reakcije koje ne mogu da prevazidjem, očigledno."

"Šta tražiš ovde?"

"Lepa dobrodošlica, nema šta. Djavola očigledno, i našla sam ga."

"Djavo je nekad bio nadimak za tebe, koliko se sećam."

"Loše ti sećanje. Djavolak, nije to isto."

"Dobro, Djavolak, šta radiš ovde?"

"Djavolak je umro onog dana kad sam napustila ovaj grad. Sećaš se?" Gledao je kroz prozor iznad mog kreveta, "Ne sećaš se, nisi bio tu."

"Nisam. Otišao sam da bi ti otišla. Nisam mogao da podnesem da budem tu dok znam da odlaziš..."

"Prekini! Gde mi je telefon, moram da javim Pedji gde sam, zabrinuće se."

"Ko god da je, PEDJA, reći će mu gde si i može da dodje po tebe ovde. Telefon sa stvarima je ostao u gradu. Ujedno može da ih pokupi i donese."

"PEDJA," ovaj put ja naglašavam njegovo ime, "je moj dečko." Ironičan smeh na dečko, "partner, životni saputnik, nazovi ga kako god hoćeš. Dve godine smo već zajedno. I ne zna da sam ovde živela, još manje zna da ti postojiš i da si ikad u mom životu postojao."

"Zdrava veza, zasnovana na lažima."

"Nisu to laži. Nikad me nije pitao, nikad mu nisam ispričala. I toliko."

"Znači ja sam tvoja mračna prošlost?"

"Sam si doneo taj zaključak."

"I, šta Pedja ovde radi i zašto te dovodi ovde?"

"Trenutno je na sastanku, ugovara neke poslove ovde. Htela sam da ga ubedim da odbije u startu, ali, nedostajao mi je ovaj grad. Želela sam da još jednom prodjem onim ulicama... Nisam se ni nadala da ću prvo na tebe da naletim."

"Da, verovatno si mislila da odavno ne hodam zemljom."

"Oko 5 godina u stvari nemam nikakve informacije o tebi. Ali sam znala da i dalje hodaš, samo sam mislila da si otišao odavde." 

Zvuk kvake nas je prekinuo. Pedja je uleteo sav zabrinut i prišao krevetu. Prvo me je pogledao od glave do pete, kad se uverio da su mi svi delovi tela još uvek tu, mrzela sam tu njegovu dramu i strah, podsećao me na neku prošlu mene, koja zbog ogrebotine napravi histeriju, kamoli ozbiljnije povrede, zagrlio me i poljubio.

"Dobro si! Šta se desilo?"

Videla sam kako okreće ledja i sklanja se ka vratima. Neće izaći, vidim. Ne znam zašto odjednom osećam potrebu da ostane. Uvek sam verovala da osećamo jedno drugo, da čujemo na neki čudan način misli jedno drugog, i sada, želim da ostane, izadje li, neću ga ponovo videti, a želim, želim toliko stvari da mu kažem, da ga pitam. 

"Ne znam, valjda premor, znaš da mi je i u toku putovanja bilo loše."

"Nisam trebao da te ostavim, izvini." Vidim ga kako se okreće prema zidu sa ironičnim osmehom. Seća se koliko mrzim izvinjenja.

"U redu je. Dobro sam sada. Ovaj gospodin se našao tu i dovezao me." Tad je postao svestan da nismo sami. Okrenuo se ka njemu da mu pruži ruku. 

"Hvala Vam, kako da Vam se odužim?"

"Nema na čemu..."

"Pedja."

"Zoran. Drago mi je." Vidim da mu ni blizu nije drago. Sve ono što od drugih uspe da sakrije, od mene nikada nije uspeo. Način na koji stiska vilicu ga je uvek odavao kad nekog prepozna kao potencijalnu pretnju.

"Molim Vas, moram da vam se odužim. Ostavite mi makar Vaš broj telefona da mogu da vas kontaktiram." Znala sam da će mu dati broj. Bilo ga je briga da mu se bilo ko oduži, želeo je da ostavi broj da ga kontaktiram ja. Nadao se tome. Igra sudbine. I moje odluke.

Nastaviće se...

                                                                                                           Ksenija Radomirović