Umesto predgovora

Dogodiće se...ovo što sledi dalje u tekstu, događalo se, događa se i sada. Priča je posvećena stvarnim ljudima i stvarnim događajima ali je, što zbog zaštite njihovog identiteta i komoditeta, što zbog dramatike i dinamike same priče, izmeštena i prostorno i vremenski. Neću vam unapred pričati o njihovim sudbinama, ostavljam da saznate sami. Priča je o ljubavi, ratu, terorizmu ali najviše o ljudima koji ni krivi ni dužni ulete u nevolje. Priča je i o hrabrim ženama ali i o ženama koje su žrtve.

Pitaju me kako sam rešio da napišem roman, biti pisac nije moje zanimanje. Nisam odlučio, priča je našla mene. Jedan veći deo nje nikada nisam želeo da se desi. Kada sam bio mlad, još student, naleteo sam na jednog čoveka. Stariji od mene. Životi su nam isprepleteni. On je tada imao dva deteta, blizance, sina i ćerku. Kao što to često biva, kćer je bila miljenica a sin je imao stroži tretman. Posmatrao sam ih kako rastu. Bio sam svedok svih važnijih događaja u njihovim životima. Neka vrsta strica koji ima moderna i liberalna shvatanja, za razliku od oca. Slučaj je hteo da događaji u njihovim životima budu takvi da poželim da ih pretočim u roman. 

Krenuo sam u pisanje. Imao sam pomoć u tome, zato služe prijatelji. Neizmerno im hvala. Mislio sam da je to sve jedva dovoljno da popuni jednu manju knjigu. Prevario sam se. Jedna je pred vama, druga je skoro gotova a već skupljam materijal za treću. Pokušavam da ne otkrijem šta sledi, onima koji odluče da vredi potrošiti vreme za čitanje. I tako, jedne večeri, napisao ja sinopsis, računajući da je on kostur priče. Naravno, ništa u romanu nije isto. Kako sam pisao, priča se otvarala sama. Toliko sam se udubio da nisam ni probao da popravim laptop koji guta neka slova a neke reči ispiše tako da samo on zna šta je hteo reći, ja ne znam. Ono što čitate je posledica borbe između mene i laptopa, ne znam ko je pobedio. Desilo se da ispravim 30 stranica, zapamtim ih a da su sutra volšebno drugačije. Ovo pišem na drugom kompjuteru, nisam siguran da laptop ne bi nešto dodao. Kažu da je predgovor uputstvo čitaocu kako da čita neku knjigu. Ovaj nije to. Danas knjiga ide u štampariju i hteo sam da sa Vama podelim tu radost.

Pokušavam da podelim ovaj tekst ali se lap top uzjogunio. Ima svoju volju. Smatra da nešto nisam rekao, da nešto nisam napisao. 

Moj prijatelj, u knjizi se zove Anton, opet hvatam sebe kako odajem podatke. Neću da pričam više o likovima. 
Sada, kada je gotovo, pitam se kako sam je uopšte napisao. Mada, neki delovi mi deluju nepoznato. Oni koji me poznaju, znaju da je ovo noćni roman, pisan u doba kada svi ostali spavaju. Često sam i ja spavao dok sam ga pisao.
Neću da dužim, nadam se da ćete izdržati do kraja priče, koji je u trećoj knjizi.