Kroz san čujem zvonjavu alarma, pokušavam da ga ignorišem ali neumoran je u želji da me vrati u stvarni svet. Rukom napipavam telefon i uvežbanim potezom gasim zvono. Ipak ne odustaje i konačno tera san od mene i vraća me u sadašnjost. Još jedan dan koji je izgubio smisao i pre nego što je počeo. Vučem se nekako do kuhinje i uključujem aparat za kafu. Spremno me dočekala moja šolja žute boje, uspomena s jednog putovanja, imala je svoj par, nerazdvojnu roze drugaricu, uvek su stajale jedna pored druge, zajedno spremno čekale jutra. U glavi mi neki drugi momenat, trenutci kad smo ih kupili.
-Hajde da uzmemo ove šolje za uspomenu.
-Šta će ti tolike šolje?
-Da čuvaju uspomene i svaki dan nas podsećaju na ove trenutke?
Pa da, tako logično, zašto li sam uopšte i pitao kad je već imala spreman odgovor bez bilo kakve šanse da odbijem.
-Tebi žuta da ti se slaže uz... Auto. Meni roze, to je za devojčice.
Pogled
mi privlači roze drugarica iz prepune kante za smeće, razbijena. Već mi
u glavi odzvanja glas "zašto baš nju, neću ovo da ti oprostim nikad!"
takva je bila za stvari koje je volela, ali glas mi je usadjen u glavi i
nema ko više da ga izgovori.
Miris kafe je ispunio
prostoriju, sedam za sto i dok vadim cigaretu pogled mi pada na sat, još
pola sata do posla, kao da imam želju da odem, kao da imam želju da
odem bilo gde i radim bilo šta. Sem da se vratim u snove i pokušam tamo
da je nadjem, još jednom, još samo jednom, svestan toga da više nikad
neće biti pored mene. Gasim cigaretu u već prepunjenu pepeljaru,
ostavljam kafu na pola ispijenu i polazim u nadi da će nekim čudom
pepeljara sama da se isprazni a šoljica teleportuje do sudopere i opere.
Izgleda da nikad pre nisam obraćao pažnju na te detalje, da li je nekad
nerviralo to, nikad mi nije rekla. Danas osećam da se neće maći ni
milimetar i dočekaće me upravo tu i tako kako sam je ostavio, na stolu.
Put do posla je prošao u slušanju poznatih pažljivo biranih pesama opet
od strane nje, kao da je bila najbitnija stvar na svetu muzika koju ćemo
slušati. Osećaj nedostajanja me probada, opet. Na trenutke se samo
umanji, ne nestaje, popusti a onda se vrati, ugrize za srce još jače,
samo da podseti da će mislim zauvek biti tu. Vuče me, vraća mi filmove,
sve njene izgovorene reči koje sam čuo i nisam, slušao na pola a šta bih
dao da još jednom slušam taj glas, da još jednom poludi zbog potpuno
nebitne gluposti i izbaci svu hidteriju iz sebe, a onda skloni pogled
dok joj se oči pune suzama od besa, trenutak kad se slomi, otvori i
trenutak kad je vreme za zagrljaj pomirenja. Da još jednom vidim svaku
emociju, samo još jednom. Da još jednom izgovori "zagrli me" a onda
osetim uzdah olakšanja. Da još jednom čujem "strah me je, mislim da mi
je najveći strah da ću da te izgubim i neću moći da se nosim sa tim".
Jesam li ikad razumeo taj strah? Osetio bilo šta slično? Zamislio ovakav
dan? Terao sam takve ideje od sebe u istom momentu kad bi i krenule da
se množe, s druge strane ona ih je puštala da se razviju a onda gušila u
njima. U tom razmišljanju je prošao i ovaj dan i vreme da se vratim
tamo gde više nije, gde me više ne čeka. Koliko puta sam je iznervirao
kad sam na "sećaš se..." odgovorio ne? "Volela bih da tako lako
zaboravljam kao ti!" Sad bih rado da sve zaboravim i ne znam ko sam, da
se probudim i da ja više nisam ja, da se ničeg ne sećam i ništa ne
osećam. Otključavam vrata i poslednja nada da se nešto u medjuvremenu
pomerilo nestaje. Dočekuje me žuta šolja, gleda me sa stola, potpuno
hladna. Pokušavam da je ignorišem, prolazim pored nje, uzimam poslednju
čistu čašu i na pola već ispijenu flašu, izgleda da ću sutra morati u
dopunu zaliha, sipam alkoholno piće i ispijam naiskap. Uspomene naviru,
opet, gorim, gorim iznutra, sipam još jednu čašu ali ni ona ne gasi
vatru, naprotiv, pali je još više, imam osećaj da će svakog momenta
izbiti iz grudnog koša, na koji glup način sam ostao bez nje, više i ne
pijem iz čaše, nije mi potrebna... Ustajem, teturam se, hvatam se za
sto, zakačinjem šolju i ona leti ka podu. Još jedna uspomena, još jedna
zajednička stvar je nestala, još jedna manje koja je držala sećanja.
Gledam je razbijenu, ni nju ništa više ne može da vrati.
"Stvarno si
kreten, pa zašto, ma stvarno više, ko da si dete, toliko ne možeš da
čuvaš ono što znaš da mi znači! “ Glas u mojoj glavi i navika da budem
kriv, to čuvam. Odlazim do kreveta koji izgleda ogromno, prevelik za
mene, mislim da je triput veći, bacam se na njega, hvatam prvi jastuk,
stežem ga i grlim, mislim da prsti probijaju platno, alkohol konačno
deluje i tonem...
Nastaviće se...
Inspirisano razgovorom "šta bi bilo kad nas sutra ne bi bilo"
Ksenija Radomirović
Коментари
Постави коментар