1 minut i 38 sekundi

5 godina ranije

- Mnogo si me izlagao večeras, gde će ti duša. Izmislio si čitavu istoriju. Nego bolje me izmasiraj, mišići su mi kao kamen - ustajem i iz kupatila donosim ulje za masažu. - To ostavlja fleke, moram da se skinem - skida se. Leži na stomaku. Skinuću se i ja, stvarno ostavlja fleke.

Svojski se trudim. Pogledam na sat, meri razdaljinu koju mi je ruka prošla, 4356 metara. Masiram je više od četiri kilometara. Ne znam da li postoji ta mera. I šta meri ta daljina. Gde je granica između masiranja kao posla i ljubavi. Koji kilometar označava da smo prešli granicu ljubavi. Osećam da je to ovaj peti koji teče. Toliko je puno i temeljno masiram da je i meni potrebno da me neko izmasira. Ljubav? Da li sam sebi pomenuo tu reč koju izbegavam, koje se plašim? Da li je trenutak kada ta reč treba da sklizne sa mojih usana na njeno telo? Ni ne primećujem da mi je jedna ruka duboko između njenih nogu, svaki detalj njenog tela je bio na mojim prstima. Sat pokazuje da se bližim petom kilometru. Imam tremu, izgovoriću ono što verovatno osećam od prve sekunde već deceniju i po. Šta me je sprečavalo da tu strašnu reč izgovorim ranije? Strah da ću izgubiti ovo što imam, koliko god da to nije potpuna ljubav ipak je nešto najbliže. Ljubav bez seksa ali sa puno dodira. Kako je to komplikovano. Sat pokazuje da sam prešao pet kilometara. Skoro sam seo na nju. Nagnuo sam se da joj bolje izmasiram vrat iako su mi njene grudi u rukama.

Sve vreme drži telefon u ruci. Pogled mi pada na tekst:

- Jedva čekam da budemo ponovo sami

- Uželela si me se?

- Jesam, volela bih da smo u krevetu sad

- Bićemo, uskoro.

- Prilično mi je dosadno bez tebe

- A ja zamišljam tvoja usta i jezik kako se spuštaju po mom stomaku, sve niže

- Znala sam

- Da li si svesna da sam ti iznad glave? Znaš da mogu da pročitam sve što si napisala? - kao da nije ni bila svesna da sam tu.

- Špijuniraš me - govori visokim tonom.

- Ne, ti odlično znaš da ja vidim sve. Ne mogu da ne vidim.

- Ti ne razumeš.

- Ja ne razumem? Ja. Ležiš gola u mojim rukama, u mom krevetu i dogovaraš seks sa nekim drugim. Ko je on?

- Šta je tebe briga?

- Ne bi me bilo briga da mi ruke nisu bile na tvojim grudima dok si sa drugim dogovarala seks. Dakle ko je on? Samo me zanima. Tvoj problem.

- Moj svakako. Šta tebe briga ko je?

- Znači Gordon.

- Dobro, on je. Šta s tim?

- Ništa. Ponela si onaj zadnji komplet koji sam ti kupio na seks sa njim. Ovo nije pitanje. Znam da jesi.

- Koje pravo ti imaš da meni određuješ šta da radim? Moje je pravo sa kime ću da budem. Da nećeš ti da mi odrediš?

- Tačno, tvoje je pravo. Kao što je moje pravo da biram sa kime ću da razgovaram i da s družim u svom životu.

- Šta ti to sad znači!

- Upravo to što sam rekao.

- Šta to znači? Nećeš sa mnom da popiješ kafu zato što imam svoj život a ne živim tvoj imaginarni? Ucenjuješ me.

- Ne. Samo je vreme da ja imam svoj život.

Primećujem da smo oboje goli, u krevetu. Smešna i glupa situacija. Oblačim se. Izlazim iz sobe.

- Gde ćeš? Gde ideš sad?

Najgore je što ja nemam gde da odem. Nemam ni ideju. Znam samo da ne mogu da podnesem sebe a sebe vodim svuda. Najgore društvo koje mogu da zamislim. Idem u kancelariju. Tamo ću ostati do jutra, onda idem u Istanbul da rešavam tuđe probleme.

Sam sebi sam smešan. Ja i ljubav. To je za nekog drugog, to je za druge ljude, za one koji ne masiraju pet kilometara nego plate masažu. Ljubav je za one koji se neće namučiti oko takvih stvari. Ljubav je za one, za one koji nisu ja.

Sadašnjost

U susret mi juri jedna žena, kreće se kao da lebdi. Ima masku, vidim samo oči. Mislim u sebi, ima iste oči kao Džordžija. Naravno da su iste kada to jeste ona. Zastala je. Znamo se putem društvenih mreža, par poruka. Pričali smo jedan minut i trideset osam sekundi. Onda je svako od nas produžio svojim putem. Okrenuo sam se da je pogledam ali je već ušla u radnju ispred koje smo se sreli.

Jedan susret. Samo minut i trideset osam sekundi. Da li je moguće da za to kratko vreme osoba koja je navikla na izdaje u ljubavi, oseti nešto? Nešto toplo oko srca, nešto u donjem delu stomaka. Da li je moguće da ta osoba budem ja? 

Šta može da uradi neko ko u tom trenutku piše knjigu? Naravno, da to ugradi u knjigu.

Osoba koja mi pomaže oko pisanja, Dragana, navikla je na ovakve ispade i nije se začudila kada sam je pozvao.

- Hej, menjam ponovo događaje u knjizi.

- Opet? Lepo sam rekla da tebi treba egzorcizam.

- Upoznao sam jednu ženu - mislim da je očekivala da ću to reći.

- Nisam ni sumnjala. Koliko ćeš da promeniš?

- Deo druge knjige i čitavu drugu trilogiju, ne više od 300 stranica. Dobro, do sada, i sledećih 1200.

- Crni ti, šta će ti reći izdavač?

- Neću još da mu kažem, bolestan čovek, da mu ne pogoršam stanje.

- Poslao si mi noćas tekst o ljubavi i izdaji. Mislim da nisi normalan. Sada mi govoriš da si sreo neku ženu na par trenutaka i govoriš mi o ljubavi, u tebe je ušao đavo.

- Ne, to sam ja, znaš da sam uvek za ljubav.

- Nadam se da nisi ženu prepao nekim ljubavnim izjavama? Molim te, reci da nisi.

- Zavisi želiš li istinu ili nešto drugo.

- Molim te, reci da nisi.

- Nisam. Ne mogu ni ja nakon minut.

- Dobro. Sada mi je lakše.

- Možda sam nagovestio.

- Znala sam. Sada će da pobegne od tebe na drugu planetu.

- U romanu ne može. U knjizi ću je voleti a i ona mene. Knjiga ne može i neće da me izda. Voleću je i nakon što me ne bude, sve dok postoji list papira koji se nije raspao. A da ne govorim što je sve u oblacima na netu. Dok večnost postoji.

- Kao i izdaja. Nemoj da zaboraviš.

- Neka. U istoj su knjizi. Jedna me izdaje, druga će voleti. To je život.

- Ne to je knjiga, to nije život.

- Neka. Otići ću u pustinju. Neću se više vratiti. Biću sam sa jedinom osobom od koje ne mogu da odem. Bez sebe ne mogu ni sam da budem.

- Šta ako tamo sretneš neku ženu?