San i Facebook

50 sivih na Balkanu   2/50

Pišem ti. Osećaš to. Znaš da se radi o tebi iako ne pominjem ni jedno slovo tvoga imena, ni boju tvoje kose, niti kakve su ti oči. Mnogi čitaju ali jedino ti shvataš šta se krije iza ovih slova, pravo značenje. Iako se nikada nismo upoznali, iako nikada nismo sedeli jedno naspram drugog, niti se dodirnuli rukama. Neki lajk, neko srce na Facebook-u jer poznajemo se jedino tamo. Ipak znam da u moru drugih osećaš da su ove reči upućene tebi.

Nije potrebno igrati neke igre nagoveštaja, sklapanja slagalice od 5000 delova da bi se došlo do tvog imena, pod uslovom da nisi odustala nakon prvih nekoliko minuta. Takve igre nije izvelo srce koje treperi svaki put kada naiđe na neku tvoju objavu. Ne. Ovo pišem, ne u nadi da ćeš shvatiti, već zato što znam da si osetila onaj lagani ubod struje u grudnom košu nakon prvog pasusa.

Moji prsti biraju slova na tastaturi mog lap topa vodeći računa da svaki od njih kaže ono što oseća. Nestašni prsti, lutaju po plastici tražeći u njoj opis tebe, one reči koje će napisane davati tu posebnu teksturu koja te čini.

Ne znam ni koliko si visoka. Vidim te na slikama ali ne mogu da uporedim. Ne znam kako izgleda dodirnuti tvoju kožu. Ne znam kako mirišeš. Jednom sam ti čuo glas ali boja glasa u jednoj rečenici nije govor. Ne znam kako se smeješ a voleo bih znati.

Sve je lepše uz muziku pa i ovo što pišem, lakše se proguta. Slušajte i čitajte. To je to.

Sanjao sam te noćas. Nisam ti rekao a mogao sam. Kažem ti sad. Bila si lepa u snu. Bio sam i ja. Lepši nego uživo ali, ipak je to moj san, mogu makar zamisliti da sam lepši. Napisaću ti sad. Pročitaće i drugi, znam. Možda neko pomisli - hej, pa to sam ja ali ti ćeš znati, ti ćeš osetiti. 

U tvom sam gradu. Zvali su me na neku od TV da glumim negativca. Navikao sam na to. Više mi ni ne smeta. Osećam da mi se inbox puni sve morbidnijim pretnjama. Osećam to u snu. Vrlo jasno. Imam čizme, majicu i džemper, znači jesen je ili rano proleće. Imam i ranac, odelo je u njemu. Mršaviji sam (lepa navika lagati u snu). Imam i malo više kose a delujem i mlađe. Lep sam u snu.

Sedim u nekom kafiću. Rekao bih da pijem džin-tonik. Ne znam zašto. Godinama ga nisam pio. Sedim na barskoj stolici. Čekam da sat svojim ručicama odradi nekoliko kružnih vežbi i da vreme kaže da je ono pravo za bus ka kući. Nema puno dima ili ga ja ne vidim. U snu osećam i miris, prijatan je, topao, ni nalik onom kakav bi stvarno bio u kafiću.

Odjednom vidim tvoj lik. Znam ga sa slika. Volim te fotografije. Blistaš. Lepa si kao što samo neko u prijatnom snu može biti. Kosa ti otkriva lice a lice...eh to lice. Znam u snu da takva lica završavaju na slikama, a onda im se divimo posmatrajući ih sa klupice u muzeju. Takva lica budu predmet pesama a nekada i povod dvoboja. Makar nekada davno. U knjigama. Ili u snovima kao što je ovaj. Ili u mašti koja procveta kada je dotakne prikaz tebe.

Sa tobom je neka tvoja prijateljica koja deluje kao glas savesti. Daje savete tebi a kasnije i meni. Starija je nešto malo od tebe. Tvoja odeća je i svetla i tamna istovremeno. Svaki izraz lica je menja. Ne mogu a da ne primetim da se ocrtavaju tvoje obline. Ne znam šta govoriš a slušam te ne radeći išta što bi to prekinulo. Čarolija nekog bara u početku noći kada je atmosfera mlada, kada nema tuđih zvuka.

Prvi put uživo vidim tvoju kožu. Koža koja miriše na ženu. Senzualna, ljupka. Iz nekog nepoznatog razloga mila. Bila bi laž reći da ne želim da je dodirnem a ja ne lažem kada govorim o lepoti. Ili reći da ne želim osetiti kakav je osećaj spustiti usne na tvoje rame koje je, gle čuda, oslobođeno stega odeće. Ipak, to nećeš čuti, sakriću to u sebi.

(Znate li osećaj, da li ste to doživeli, da ležite u krevetu sa osobom koja vas potpuno privlači i koju želite više nego sebe a ni ne dotaknete je? Jer, za ljubavni dodir je potrebno dvoje. Ako znate kako je to, onda znate o čemu pišem)

Na scenu stupa tvoja prijateljica: A zašto se vas dvoje ne slikate? Stvarno, zašto ne? Bilo bi lepo imati sliku sa tobom. Izlazimo napolje da se slikamo. Kao što to može samo u snu ili na filmu, ispred nas puca pogled na svetla grada a iznad nas nebo puno zvezda sa meteorima koji proleću. Lep san. A prave zvezde se vide tek kada tama upije sve ostalo, kada proguta sve dobro i preostane samo ono što istinski vredi.

Više ne gledam svojim očima. Moj san sve više liči na film. Vidim nas kako se slikamo. Običan FB selfi. Ali da bi stali na sliku jako smo blizu. Osećam kako tvoja kosa miluje moje lice. Nasmejana si. Već te osećam celu. Gledamo se oči u oči. Znam taj pogled, znam gde vodi. Ljubim te.

Ali san je surov. Buđenje te otima od mene. Uzalud se batrgam i silom žmurim. Gotovo je. Ostaješ uspomena na trenutak koji nikada neće doći. Da li je strašno ako kažem da te volim iako te nisam upoznao?

Trenutak je ostao zarobljen u lavirintu vremena i na ovim stranicama, a nadam se, i u tvom srcu kada pročitaš. Jer, znam da ćeš se prepoznati iako niko drugi neće znati.

Moja draga braćo po XY hromozomima, da li teško biti malo romantičan? Gde je nestalo onog viteškog što je razlikovalo muškarce od lajavaca. Svi ste vi najbolji, milioni, direktori, face, jebači, sami svoj šou. Ja eto nisam. Želim da se ogradim od vas takvih. Da se ogradim od slika koje šaljete u inbox, da se ogradim od reči koje napišete. Od vašeg bolesnog nestrpljenja.

Igra zavođenja nije nešto što će vas naučiti besmisleni kursevi. Žene nisu predmet koji se povinuje vašem naletu sperme u mozak. Jadno delujete. jadno.

Nedavno je moja gošća na blogu pisala o tome. Ako je niste poslušali, pročitajte ponovo. Ući će vam u glavu, polako, treba vremena ali kad tad hoće.

A ti, moja draga, ne zameri što nisam ovo sačuvao samo za tvoje oči. Znam da dok čitaš znaš da se obraćam tebi. Ogledalo će ti reći da je tako. Osmehni se sebi kada vidiš u njemu svoje lice. Osmehni se za mene. Neću gledati ali ću znati.

Možda te nikada neću videti, ni čuti, ni dodirnuti, niti voditi ljubav sa tobom. Život je...pa znaš, svako će dati svoju definiciju koja se menja sa količinom sunca u osmehu. Svako ima svoje viđenje onog lepog. Najlepše nekada ostane daleko. Predmet želja i požude koja se nikada ne iskaže, koja nikada ne izbije na površinu. Možda ćemo proći jedno pored drugog ne prepoznavši se.

A možda je, samo možda, ova virtuelna zamena za papir čarobna, baš kao onaj tabak papira koji je moj omiljeni pisac dobio na početku karijere umesto plate i na kome su nastale njegove knjige i slava. Možda čarolijom ugledam tebe kako nasmejana ulaziš u kafić? Magija je to. Ne može se predvideti, a ni obuzdati...Ostaće zapisano na nekim drugim stranicama i u nekom drugom vremenu...