Proleće nas spaja

Anonimni autor  50 sivih na Balkan, nastavak teksta I dalje ne volim zimu


"Zar nije prelepo, za razliku od tvoje zime? Vidiš svo to šarenilo, vidiš priroda se opet budi i vraća se život. Nema ničeg lepog u tvojoj zimi u njenom belilu i hladnoći koja se bila uvukla čak i izmedju nas. Proleće nas spaja. Donosi sunce i to sunce greje, topi led i budi emocije. Osećaš i ti to, znam. Zajedno već zaboravljamo zimu i sve ono što nas je mučilo i gušilo otišlo je zajedno sa snegom."

-Danas želim da ti ispunim jednu želju.

-Smem li da znam koju? 

-Ne. Biće to iznenadjenje i zato te molim da ne postavljaš previše pitanja.

Prihvatila sam, srećna što zaista medju nama više nije bilo zime, rasterali smo sve oblake i sunce nas je grejalo. Krivudavi put vodio je duboko u šumu. Ćutala sam i nisam postavljala pitanja kao što sam obećala, ćutao je i on mada sam primetila da mu na licu igrao osmeh. Uvek sam u takvim situacijama želela da mogu da vidim i čujem o čemu razmišlja. Zaustavio se u sred nedodjije a onda me pogledao. 

-Pošto znam da nećeš moći da izdržiš a da ne viriš a ja stvarno želim da ovo bude pravo iznenadjenje, zamoliću te da mi dozvoliš da ti stavim povez preko očiju.

Nasmejala sam se, pa dobro, zašto ne? 

Dok sam bila u potpunom mraku osećala sam kako moje čulo sluha jača, valjda je to neka normalna reakcija na "gubitak" jednog čula da se druga pojačavaju. Zaustavili smo se posle, možda, deset minuta vožnje ali nisam bila sigurna. Izašao je iz auta a ja sam i dalje sedela mirno dok su me prsti "svrbeli" da podignem povez i gvirnem. Vrata su se otvorila i osetila sam njegovu ruku kako uzima moju. 

-Hajde polako izadji sad.

Pomagao mi je i pridržavao. Osetila sam da gazim po nekim sitnim grančicama koje su se lomile pod mojim nogama. Čula sam vodu kako žubori dosta blizu nas, mora da smo uz neki potok ili rečicu. Ptice su cvrkutale, znala sam da smo i dalje u šumi i sve to je krenulo da mi sklapa sliku u glavi. Zaustavili smo se. 

-Skini sad.

Trebalo mi je par sekundi da mi se oči ponovo priviknu na svetlost. A onda sam se zapitala varaju li me ili zaista ovo vidim...

Bila je to moja kućica iz snova. Ona kućica u koju sam u mislima bežala i stvarala slike u glavi veći deo zime. 

Ispred mene je bila ravnica, sakrivena izmedju stena koje su ličale na možda neki prastari vulkan. Reka koju sam čula da žubori krivudala je ravnicom izmedju ogromnih borova koji su krili parče raja na zemlji. Bio je tu mali drveni most preko reke a onda staza do kućice. Sva od drveta ušuškana i sakrivena. Zakoračila sam ka njoj opčinjena onim što vidim, pitala sam se da li sanjam ili zaista postoji. Okrenula sam se i pogledala ga. Osmeh mu je bio na licu, zadovoljan jer je iznenadjenje uspelo. 

 

Proleće

-Možemo li da udjemo unutra? - pitala sam

-Naravno, zato smo ovde. 

Hodali smo polako, a iz koraka u korak imala sam utisak da ulazim u sopstveni san. Samo što sam za razliku od sna uživala u pogledu na njenu spoljašnjost. Otvorio je vrata i ušli smo unutra. 

Sto i dve stolice bile su u uglu sa klupom, sa druge strane je stajao sto koji bi poslužio kao radni sto za pripremu hrane. Nekoliko polica bilo je iznad sa par čaša i šoljica za kafu. Levo je bio ulaz u drugu prostoriju. Krenula sam ka njoj. U njoj je bio krevet i stočić pored kreveta, sve od drveta. Primetila sam da ni u jednoj prostoriji nema ložišta i to je odudaralo od moje umišljene kućice. Ova nije bila za zimu, ali je ipak savršena. Prišla sam krevetu i sela na njega. Na njemu nije bio običan dušek već dušek punjen slamom. Ko god da je napravio, obraćao je pažnju na detalje. Povukla sam ga za ruku i seo je kraj mene. Naslonila sam glavu na njegovo rame.

-Snovi se ostvaruju. Ti ostvaruješ snove. Hvala ti. 

Rukom je lagano prešao preko ivice mog čela i sklonio mi kosu sa lica a onda provukao prste kroz moju kosu i krenuo da prelazi preko vrata i uz ivicu brade a onda me poljubio. 

-Zapamti, srećan sam kad tebe vidim srećnu. Još ako sam ja nešto učinio da ti budeš srećna, mojoj sreći nema kraja. Nastavio je da me ljubi a ja sam se prepustila njegovom zagrljaju. Sekund posle osetila sam kako slama u dušeku šuška i pucketa pod težinom naših tela...

Ne sećam se kad me je uhvatio san, opijenu od čistog vazduha i ljubavi, ali su me iz sna trgli koraci po drvenom podu. Otvorila sam oči i na trenutak razmišljala gde sam i da li sanjam. Čula sam kako povlači stolice i otvara vrata. Izbacio ih je van. Ustala sam umotana u prekrivač da vidim šta radi. Na stolu su bile dve kafe a on je izbacivao stolice van. 

-Hajde spavalice, obuci se, idemo van. 

-Što si me pustio da spavam? Znaš da ne volim da gubim vreme na spavanje kad sam sa tobom. 

-Zato što si tako mirno spavala da mi je bilo žao da te probudim. Pokušao sam da te zagolicam ali samo si se namrštila i okrenula se. Bilo je tako slatko da nisam imao srca da te više diram. 

Pogledala sam na sat. Bilo je tek popodne. Izašli smo van i seli da pijemo kafu. 

-Samo da znaš da uskoro polazimo. Ovde mrak pada ranije a zbog vode večeri su jako sveže. A još uvek je hladno da bi ostali do jutra. 

-Hoćemo li bar malo da prošetamo? 

-Ako želiš, naravno. 

-Zar nije prelepo, za razliku od tvoje zime? Vidiš svo to šarenilo, vidiš priroda se opet budi i vraća se život. Nema ničeg lepog u tvojoj zimi u njenom belilu i hladnoći koja se bila uvukla čak i izmedju nas. Proleće nas spaja. Donosi sunce i to sunce greje, topi led i budi emocije. Osećaš i ti to, znam. Zajedno već zaboravljamo zimu i sve ono što nas je mučilo i gušilo otišlo je zajedno sa snegom.

-Ne želim da se ova zima ponovi. Ne želim da te gubim, ne želim da te tražim, ne želim da me bilo šta odvaja od tebe. 

Želje su nam se slagale. I posle kratke šetnje bilo je vreme da krenemo. 

Okrenula sam se još jednom i pogledala naš komad raja. Ostavila sam ga tu iza sebe, da nas čeka, sakriveno od svih kao da ne postoji zaista, tako savršeno prenešeno iz sna.