Priče o gradovima i životu

Nisu svi muškarci stvoreni za ulogu očeva i definitivno nisu svi muškarci stvoreni za oca ženskom detetu. Da li se ta uloga uči onog trenutka kad dobiju žensko dete pa nadalje ili su prosto neki "takvi rodjeni". Moj otac je bio jak čovek, ozbiljan, poprilično tvrdoglav, koji se držao svojih stavova u životu. Oštar i strog, mrzeo je laž i nepravdu. Mogu slobodno reći da mu emocije nisu bile jača strana. Uvek strogog izraza lica, nije pokazivao lako emocije prema bilo kome. Čak i kad se šalio to je radio sa velikom dozom ozbiljnosti pa oni koji ga nisu poznavali nisu uvek bili sigurni da li je šala u pitanju. Malo stvari je moglo da prodre kroz njegov jak karakter i stigne do srca. Medju tim "stvarima" sam bila ja.  Čak ni prema meni nije pokazivao previše emocija. Toliko su retke situacije bile da i dan danas mogu da ih prebrojim na prste. I baš takav, moj TATA me je naučio da ljude nije briga za emocije. Da pokazivanje istih treba da se č...

50 sivih na Balkanu Svilenom kosom dodiruješ moje prste i kao da komanduješ vojskom, spretnošću Aleksandra Velikog, osvajaš moje srce i moje telo i duboki osmeh moga uma izvire i postaje prepoznatljiv svima – ne, ne kliberim se bez veze, samo sam mnogo lud i zaljubljen. I srećan sam i tako prokleto zadovoljan što postojim. I čuju se večni udari tam – tama iz mojih grudi, vreme staje i trenutak bez obzira koliko kratko trajao ostaje zarobljen i beskonačan.  Svilenom kosom izraslom iz vilinog sna čudesno pokrećeš moje prste koji, gle čuda, sami klize i svaki za sebe glumi velikog zavodnika, tražeći neki zajednički sklad, svirajući melodiju po tvom vratu. Postajem ljubomoran na svoje prste, njih je deset, ja sam samo jedan. Ponekad ne umem da ih zaustavim, ipak su to samo prsti, mali su i nestašni a mozak im nije jača strana.  Svilenom kosom miluješ moj vrat i on za trenutak prestaje da diše i prepušta ti se. Borim se da zadržim dah i glavu na svom mestu ali t...

  50 sivih na Balkanu      anonimni autor Da li ste spremni da ovog trenutka predate svoj mobilni telefon nekome?  Da li možete da zamislite dan bez svog mobilnog telefona? Bez ijedne poruke, poziva, drustvenih mreza, bez fotografisanja, puštanja muzike, igrica... Možete li? Sigurno? Probajte pa javite kako je prošlo. Činjenica je da smo postali zavisni od mobilnih telefona, ja prva, priznajem, ne mogu da zamislim dan bez njega. Pun je fotografija, naravno, raznih aplikacija, preko njega sam u kontaktu sa ljudima, preko njega čitam, pišem...  Kao i mnogi, ne volim da mi se dira isti, pogotovu ne bez moje dozvole. Telefon je vrlo privatna stvar i kao sto ne diram tudje, ne dozvoljavam ni da neko dira moj.  E sad, zamislite da se nadjete u situaciji da je vaš telefon "na izvolte" nekoj NN osobi. Šta vam prvo prolazi kroz glavu? Fotografije? Poruke? Hmm? Moj telefon se iznenada ugasio. Svi moji pokušaji da ga vratim u ž...

50 sivih na Balkanu , anonimni autor "Pogledaj je!" "Vidim je. Šta s njom?" "Pa to je ta!" Aha, to je ta, razmišljam. Ta neka mnogo zla ženska osoba, a trenutno je njena krivica što postoji, očigledno, drugo objašnjenje nemam. Marija i ja smo posle razgledanja izloga, krpica, čizmica i ostalih ženskih stvarčica, odlučile da predahnemo u bašti kafića uz kafu, i baš tad je naišla ta Zla žena. Marija je u momentu promenila izraz lica. Sreća je bila da nema lasere u očima jer bi ova u trenutku pala mrtva sa probušenom lobanjom. Žena prosečne visine, sa dugom smedjom kosom prošla je pored nas. Pristojno obučena, našminkana ništa preterano. Ništa provokativno. Ipak, bila je zla. Zašto? Zato što joj je Marijin dečko pisao. Sram je bilo, zavela ga je kvarno, omadjijala kao neka veštica i navela da joj piše, da bi ga onda lepo odbila. Zaista je zla. Zavela pa otkačila. Naravno da Marija ima prava da je mrzi jer postoji i privlači pažnju nj...

 50 sivih na Balkanu,  Dragana Đorđević Nije taj dan bio ništa drugačiji, nije bilo razlike u rasporedu obaveza, nije bilo razlike ni u tome kako se osećam, bar sam tako mislila. Slobodno vreme uvek koristim za šetnju i danas sam krenula već poznatom stazom, ali nešto me je teralo da idem dalje. Staza je vodila do podnožja brda, ipak šetnja mi je danas delovala kratko, želela sam dalje i odlučila da krenem uz brdo. Probila se kroz šumarak i izašla na neki proplanak, nije bio mnogo veliki ali je pružao prelep pogled na stene i rečicu u daljini. Dan je bio sunčan i topao, nebo vedro i plavo, tek po neki beli oblačić je lagano lebdeo, vazduh je bio čist, opijao je zajedno sa suncem. Sela sam na travu i zagledala se u oblike oblačića. Bilo mi je drago da sam produžila šetnju, prijala mi je. U jednom momentu shvatila sam da nisam sama. Desno od mene videla sam prvo siluetu žene. Nije gledala u mom pravcu, čak mi je bila okrenuta ledjima, stajala je i gledala ...