Priče o gradovima i životu

5 godina ranije - Mnogo si me izlagao večeras, gde će ti duša. Izmislio si čitavu istoriju. Nego bolje me izmasiraj, mišići su mi kao kamen - ustajem i iz kupatila donosim ulje za masažu. - To ostavlja fleke, moram da se skinem - skida se. Leži na stomaku. Skinuću se i ja, stvarno ostavlja fleke. Svojski se trudim. Pogledam na sat, meri razdaljinu koju mi je ruka prošla, 4356 metara. Masiram je više od četiri kilometara. Ne znam da li postoji ta mera. I šta meri ta daljina. Gde je granica između masiranja kao posla i ljubavi. Koji kilometar označava da smo prešli granicu ljubavi. Osećam da je to ovaj peti koji teče. Toliko je puno i temeljno masiram da je i meni potrebno da me neko izmasira. Ljubav? Da li sam sebi pomenuo tu reč koju izbegavam, koje se plašim? Da li je trenutak kada ta reč treba da sklizne sa mojih usana na njeno telo? Ni ne primećujem da mi je jedna ruka duboko između njenih nogu, svaki detalj njenog tela je bio na mojim prstima. Sat pokazuje da se bližim petom kilo...

 Ne znam da li im je to bio cilj ali konačno su uspeli da me probude bučnim razgovorom u susednoj sobi. Bacila sam pogled na zidove oko sebe. U levom ćošku stajala je fotelja i crveno plišano srce sa belim "volim te" slovima na njoj, sat na zidu u obliku zaljubljenog smajlića pokazivao je 9:45, na krevetu pored mene sedeo je na jastuku mali žuti plišani zec u kariranim pantalonicama na tregere i šargarepom u ruci. Gledao je u mene svojim plastičnim očima. Pitala sam se odakle je on došao, ne u krevetu, to sam navikla da bude uvek tu negde, ostavljen toliko puta da me gleda kad se probudim, već kako je došao uopšte do nas, neka zaboravljena uspomena? Onda sam shvatila prazninu kreveta i vratila se u realnost. Naterala sam sebe da ustanem pre nego što me opet proguta.  Glasovi su i dalje dopirali do mene, vodio se izgleda neki mnogo bitan razgovor, krenula sam ka njima. Ulaskom u sobu nastala je tišina kao da je upravo ušao neki duh a svi prisutni uperili pogled ka...

Kroz san čujem zvonjavu alarma, pokušavam da ga ignorišem ali neumoran je u želji da me vrati u stvarni svet. Rukom napipavam telefon i uvežbanim potezom gasim zvono. Ipak ne odustaje i konačno tera san od mene i vraća me u sadašnjost. Još jedan dan koji je izgubio smisao i pre nego što je počeo. Vučem se nekako do kuhinje i uključujem aparat za kafu. Spremno me dočekala moja šolja žute boje, uspomena s jednog putovanja, imala je svoj par, nerazdvojnu roze drugaricu, uvek su stajale jedna pored druge, zajedno spremno čekale jutra. U glavi mi neki drugi momenat, trenutci kad smo ih kupili. -Hajde da uzmemo ove šolje za uspomenu. -Šta će ti tolike šolje? -Da čuvaju uspomene i svaki dan nas podsećaju na ove trenutke? Pa da, tako logično, zašto li sam uopšte i pitao kad je već imala spreman odgovor bez bilo kakve šanse da odbijem. -Tebi žuta da ti se slaže uz... Auto. Meni roze, to je za devojčice. Pogled mi privlači roze drugarica iz prepune kante za smeće, razbijena. Već mi u g...

Odlažem pisanje ovog bloga već neko vreme, kao sve čekam nešto, zauzeta sam. I jesam, nije da nisam, ali malo sam i izbegavala. Trebalo je da bude gotov po izlasku knjige, a i to se bilo odužilo, da ne brojim ali odlažem već previše.  Ovaj tekst bi trebao da bude moj doživljaj knjige, moje vidjenje i mišljenje o njoj, kao da ga autor već ne zna, al sama sam rekla napisaću tekst, niko me terao nije. Piši sad Dragana.  E on je u drugoj knjizi, u prvoj ima jednu stranu Kako je stiglo do toga da ja uopste budem deo ekipe koja radi oko knjige, ne sećam se, umem ja tako, valjda sam tu slična sa autorom, samo što moja uplitanja, za razliku od njegovih, nisu toliko opasna ( kakva uplitanja, čitajte u knjizi). I nikako da krenem o knjizi konkretno (i dalje izbegavam) jer imam utisak da bi to bilo prepričavanje, kao da radim lektiru (mrzela sam i lektire i profesorku zbog istih) a onda to bi trebalo da bude i neka vrsta kritike. Kako da kritikujem, koga da kri...

Dogodiće se...ovo što sledi dalje u tekstu, događalo se, događa se i sada. Priča je posvećena stvarnim ljudima i stvarnim događajima ali je, što zbog zaštite njihovog identiteta i komoditeta, što zbog dramatike i dinamike same priče, izmeštena i prostorno i vremenski. Neću vam unapred pričati o njihovim sudbinama, ostavljam da saznate sami. Priča je o ljubavi, ratu, terorizmu ali najviše o ljudima koji ni krivi ni dužni ulete u nevolje. Priča je i o hrabrim ženama ali i o ženama koje su žrtve. Pitaju me kako sam rešio da napišem roman, biti pisac nije moje zanimanje. Nisam odlučio, priča je našla mene. Jedan veći deo nje nikada nisam želeo da se desi. Kada sam bio mlad, još student, naleteo sam na jednog čoveka. Stariji od mene. Životi su nam isprepleteni. On je tada imao dva deteta, blizance, sina i ćerku. Kao što to često biva, kćer je bila miljenica a sin je imao stroži tretman. Posmatrao sam ih kako rastu. Bio sam svedok svih važnijih događaja u njihovim životima. Neka vrsta...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...jedanaesti deo U trenutku shvatam da me osećaj nije prevario. Pedja, ma koliko miran bio, sada je pobesneo. Nije da nije imao dovoljno razloga. Prevara i izdaja pomutile su mu zdrav razum. Koja bi bila verovatnoća da se smiri ako bih sada pokušala da mu objasnim? Koja bi bila verovatnoća da poželi osvetu i ubije mene nije bilo važno. Ali ako bi krenuo na njega... Koja bi bila verovatnoća da ga sprečim? "Hej, opusti se. Biće sve u redu, nemaš čega da se plašiš. Umaći ćemo, imam plan. Ti nisi vezana?!" "Izgleda da nisam..." Ko je još imao vremena o tome da misli?  "Veži se. Odmah!" Vezujem pojas a on ga povlači rukom još čvršće i namesta preko kukova. Zateže i drugi deo. Proverava.  "Sad te molim da se ne meškoljiš kao i obično i vučeš taj pojas jer te guši, stiska i žulja." Strah me je i da pogledam brzinomer. Sve oko nas proleće jakom brzinom. Mrak je i nemam pojma gde se nalazimo. Vidim samo blje...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...deseti deo Odmah je podigao ruku i zagrlio me. Uzdahnula sam. Postavljao mi je pitanja o proteklim godinama. Odgovarala sam i pričala mu. Sve dok se ne bi vratili do godine blizu našeg rastanka. Tad bih zaćutala a on našao novu temu. Za to vreme me grlio,milovao, igrao se mojom kosom. Na kraju sam završila u njegovom zagrljaju. Lice mi je bilo naslonjeno tik uz njegov vrat. Tišina... Slušala sam kako mu srce kuca. Odmaranje duše. Uzdahnula sam, krenula da mu kažem... "Ni ne misli o tome." Prekinuo me. Nije mi dozvolio da ga podsetim da je dogovor bio da umrem mirno, u njegovom naručju. Ali je i on pamtio to. Milovao mi je lice, kapci su postali teški, disanje tiho i ravnomerno. Mogla sam da zaspim tako.  U trenutku sam osetila udar struje od glave do pete. Izvor udara bile su moje usne. Poljubio me. Trgla sam se. "Izvini. Mislio sam da spavaš." Pogledala sam ga u oči. Još sam drhtala. Jedna iskra je nedostajala da...