Ljubav ume samo da posivi

50 sivih na Balkanu 10/50

Kažu mi prijatelji....napiši i ti nešto o ljubavi. Zašto, pitam onako bez ikakve radoznalosti. Pišemo naše stavove, mišljenja, iskustva...pridruži nam se, možda imaš neku zanimljivu ideju ili iskustvo, nešto drugačije. Prolazi i ova godina možda se u njoj desilo nešto zanimljivo.

Zbunjena sam, čujem samo ono napiši nešto o ljubav, ne kao molbu, naredbu već kao da je običan domaći zadatak. I pomislim da sam mnogo, mnogo mlađa, pri ruci bi imala neku svesku u kojoj stoji dosadno a kao intelektualno sročen naslov domaćeg zadatka i u njemu moj traktat o ljubavi koji je završio dobrom ocenom. O ljubavi prema bilo čemu, domovini, slobodi, ljudima, ljubavi kao emociji prema nekoj osobi. Možda bi mogla da izvučem nešto iz toga, prepravim detalje i dobijem solidnu ocenu i od svojih prijatelja.

Hvatam sebe kako se okrećem po sobi želeći da budem deo ovog i ne razmišljajući šta ja to umem ili imam da kažem o ljubavi. Izgleda da ne umem baš ništa. Ne razočara me čak ni ovo, samo činjenica da nemam neki dobar sastav pri ruci koji bi ih zavarao makar na trenutak.

Onda je sinula spasonosna ideja, imam na krevetu torbu sa pokvarenim lap topom i u njoj jednu svesku. Znam da sam par puta zapisala neke stihove u dugim noćima kad me uhvati nesanica i razmišljam o svačemu. Otvorim, ali tu stoji samo jedna polupesma. Delom slova precrtana, delom nečitljiv moj rukopis. Uh, kako ne volim rukopise (opet sam tako neintelektualna, sve u rukopisima je sada više in nego pre baš zbog ovih naših napornih i nezamenjivih kompjutera).

Pokušavam da tumačim reči (možda bolje da napišem novu pesmu ali iz nekog razloga znam da je ova bila dovoljno dobra i da je rođena u nekim ruševinama duše, valjda tako pesnici nazivaju svoje male ili velike neurotične reakcije). I dalje mi ne ide tumačenje mog rukopisa, ali uz pomoć i muku uspevam da je prenesem u kompjuter. Možda je neko i pročita.

Pošli smo ka severu,

bilo je blještavo svetlo

Ti si stao kod pesme

Ja sam stala kod priče

Pošli smo ka severu

bilo je lepljivo toplo

ti si stao kod pogleda

ja sam stala kod osmeha

Pošli smo ka severu

bilo je nestvarno glasno

ti si stao kod pitanja

ja sam stala kod obećanja.

Prestali smo da hodamo

bilo ih je previše

znakova, tajni, reči, igara

Previše ratova između

dva naša tabora

Čitam je ja, za sad samo ja i vidim da je segment trenutka, segment emocija verovatno posvećen nekom, nekoj osobi, nekom dogadjaju, nekom bolu ili nečemu što se ljubav zove. Ne uspevam da se setim ni kad ni kome (sudeći po starosti one torbe nešto u poslednjih osam godina). Ljubav je izgleda nešto što bledi, bledi kao moje sećanje na ovu pesmu, na trenutak ili razlog zbog kog je nastala. Ljubav je nešto što poprima sivu boju kao i sve ostalo na ovom našem Balkanu....ako je i pre uopšte imala neku drugu nijansu.