Priče o gradovima i životu

  Zakon kao slovo na papiru jeste na strani žrtve, ali tu nastaje jedan problem, u praksi je sasvim drugačije. Broj prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja: 2025. godina Na nivou Srbije se procenjuje da je bilo više desetina hiljada prijava. Primera radi, u jednom gradu (Kragujevac) bilo je preko 1.000 prijava u toku godine.  Na nivou države, prema ranijim trendovima tužilaštva i policije: godišnje se evidentira približno 25.000 – 30.000 prijava nasilja u porodici  2026. godina (do sada) Pošto godina još traje, nema konačnog broja Ali prema istom tempu: do sada (prvih nekoliko meseci) procena je 10.000 – 15.000 prijava. Ukratko godišnje: ~25k – 30k prijava 2020–2025 ukupno: ~160k+ slučajeva realni broj nasilja je značajno veći! Kako su slučajevi raspoređeni (procena) Veći gradovi (npr. Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš) čine oko 55–65% prijavljenih slučajeva ali imaju i veći deo populacije (~60%) Kada se gleda po glavi stanovnika: stopa je niža ili približno ista ne...

Draga, najdraža, što, priznaćeš nije teško da budeš, jer si jedina. Šalim se, nisi jedina ali si najvažnija. Nadao sam se da nikada neću pročitati ono što si ti napisala, jer to bi značilo da te nema a ja bez tebe ne umem, ne mogu i neću. To što ti čitaš moje pismo, znači da mi se želja ostvarila. Jednom davno čitao sam neku knjigu Stivena Kinga, znaš da ga obožavam. U knjizi je svoju ljubav slikao više od osamsto puta. Čak je obeležio sliku gde se vidi njena noga u cipeli, samo cipela i delić noge. Rekao sam tada sebi da je to ljubav. Znaš li koliko ja tvojih slika imam? Više od 12 hiljada. Neko bi rekao opsesija. Nije. Kada bih te video sa velike daljine, dok si još tačkica koja se ne može razaznati, znao sam da si to ti. Ta tačka je svetlela. I uvek kada te vidim moje lice je otišlo u osmeh. Nikada mi nije dosadilo to da te vidim. Uvek nova, nikada ista i nikada monotona, nikada navika. Umeo sam da te vidim u mraku, u drugoj prostoriji, kroz zidove. Sada me više nema. Ostao sam ...

Ovo mi liči na one intervjue o filmovima gde učesnici objašnjavaju svoje viđenje. Ustvari nije to. Možda je ovo umesto predgovora svim knjigama koje budem napisao. Avantura ovih likova u knjigama se već protegla na 6 knjiga. - Slušaj, tvojoj knjizi treba egorcizam - ovo je rečenica koju je izgovorila jedna od mojih najdražih prijateljica, Dragana, negde još u doba pisanja druge verzije prve knjige. Mogu reći da se to proteglo i na ostale. Noćas su mi volšebno nestali neki tekstovi i slike. Tekstove sam sačuvao jer me je davno jedan mudri čovek naučio da sve što je bitno pošaljem meilom nekome. Ostane sačuvano. Slike su, bojim se, nepovratno izgubljene i žao mi je. Neke su neprocenjivi dokumenti jedne stvarnosti koja se dešavala. Nema ih. Pomirio sam se. Ostaju samo uspomena pretočena u reči. A te reči u rečenice, rečenice u priče a priče satkane u romane. Prva knjiga Prva knjiga je bila zamišljena drugačije. Mislio sam da nekako protegnem na stotinjak stranica, ako uspem. Eto da mogu i...

5 godina ranije - Mnogo si me izlagao večeras, gde će ti duša. Izmislio si čitavu istoriju. Nego bolje me izmasiraj, mišići su mi kao kamen - ustajem i iz kupatila donosim ulje za masažu. - To ostavlja fleke, moram da se skinem - skida se. Leži na stomaku. Skinuću se i ja, stvarno ostavlja fleke. Svojski se trudim. Pogledam na sat, meri razdaljinu koju mi je ruka prošla, 4356 metara. Masiram je više od četiri kilometara. Ne znam da li postoji ta mera. I šta meri ta daljina. Gde je granica između masiranja kao posla i ljubavi. Koji kilometar označava da smo prešli granicu ljubavi. Osećam da je to ovaj peti koji teče. Toliko je puno i temeljno masiram da je i meni potrebno da me neko izmasira. Ljubav? Da li sam sebi pomenuo tu reč koju izbegavam, koje se plašim? Da li je trenutak kada ta reč treba da sklizne sa mojih usana na njeno telo? Ni ne primećujem da mi je jedna ruka duboko između njenih nogu, svaki detalj njenog tela je bio na mojim prstima. Sat pokazuje da se bližim petom kilo...

 Ne znam da li im je to bio cilj ali konačno su uspeli da me probude bučnim razgovorom u susednoj sobi. Bacila sam pogled na zidove oko sebe. U levom ćošku stajala je fotelja i crveno plišano srce sa belim "volim te" slovima na njoj, sat na zidu u obliku zaljubljenog smajlića pokazivao je 9:45, na krevetu pored mene sedeo je na jastuku mali žuti plišani zec u kariranim pantalonicama na tregere i šargarepom u ruci. Gledao je u mene svojim plastičnim očima. Pitala sam se odakle je on došao, ne u krevetu, to sam navikla da bude uvek tu negde, ostavljen toliko puta da me gleda kad se probudim, već kako je došao uopšte do nas, neka zaboravljena uspomena? Onda sam shvatila prazninu kreveta i vratila se u realnost. Naterala sam sebe da ustanem pre nego što me opet proguta.  Glasovi su i dalje dopirali do mene, vodio se izgleda neki mnogo bitan razgovor, krenula sam ka njima. Ulaskom u sobu nastala je tišina kao da je upravo ušao neki duh a svi prisutni uperili pogled ka...

Kroz san čujem zvonjavu alarma, pokušavam da ga ignorišem ali neumoran je u želji da me vrati u stvarni svet. Rukom napipavam telefon i uvežbanim potezom gasim zvono. Ipak ne odustaje i konačno tera san od mene i vraća me u sadašnjost. Još jedan dan koji je izgubio smisao i pre nego što je počeo. Vučem se nekako do kuhinje i uključujem aparat za kafu. Spremno me dočekala moja šolja žute boje, uspomena s jednog putovanja, imala je svoj par, nerazdvojnu roze drugaricu, uvek su stajale jedna pored druge, zajedno spremno čekale jutra. U glavi mi neki drugi momenat, trenutci kad smo ih kupili. -Hajde da uzmemo ove šolje za uspomenu. -Šta će ti tolike šolje? -Da čuvaju uspomene i svaki dan nas podsećaju na ove trenutke? Pa da, tako logično, zašto li sam uopšte i pitao kad je već imala spreman odgovor bez bilo kakve šanse da odbijem. -Tebi žuta da ti se slaže uz... Auto. Meni roze, to je za devojčice. Pogled mi privlači roze drugarica iz prepune kante za smeće, razbijena. Već mi u g...

Odlažem pisanje ovog bloga već neko vreme, kao sve čekam nešto, zauzeta sam. I jesam, nije da nisam, ali malo sam i izbegavala. Trebalo je da bude gotov po izlasku knjige, a i to se bilo odužilo, da ne brojim ali odlažem već previše.  Ovaj tekst bi trebao da bude moj doživljaj knjige, moje vidjenje i mišljenje o njoj, kao da ga autor već ne zna, al sama sam rekla napisaću tekst, niko me terao nije. Piši sad Dragana.  E on je u drugoj knjizi, u prvoj ima jednu stranu Kako je stiglo do toga da ja uopste budem deo ekipe koja radi oko knjige, ne sećam se, umem ja tako, valjda sam tu slična sa autorom, samo što moja uplitanja, za razliku od njegovih, nisu toliko opasna ( kakva uplitanja, čitajte u knjizi). I nikako da krenem o knjizi konkretno (i dalje izbegavam) jer imam utisak da bi to bilo prepričavanje, kao da radim lektiru (mrzela sam i lektire i profesorku zbog istih) a onda to bi trebalo da bude i neka vrsta kritike. Kako da kritikujem, koga da kri...

Dogodiće se...ovo što sledi dalje u tekstu, događalo se, događa se i sada. Priča je posvećena stvarnim ljudima i stvarnim događajima ali je, što zbog zaštite njihovog identiteta i komoditeta, što zbog dramatike i dinamike same priče, izmeštena i prostorno i vremenski. Neću vam unapred pričati o njihovim sudbinama, ostavljam da saznate sami. Priča je o ljubavi, ratu, terorizmu ali najviše o ljudima koji ni krivi ni dužni ulete u nevolje. Priča je i o hrabrim ženama ali i o ženama koje su žrtve. Pitaju me kako sam rešio da napišem roman, biti pisac nije moje zanimanje. Nisam odlučio, priča je našla mene. Jedan veći deo nje nikada nisam želeo da se desi. Kada sam bio mlad, još student, naleteo sam na jednog čoveka. Stariji od mene. Životi su nam isprepleteni. On je tada imao dva deteta, blizance, sina i ćerku. Kao što to često biva, kćer je bila miljenica a sin je imao stroži tretman. Posmatrao sam ih kako rastu. Bio sam svedok svih važnijih događaja u njihovim životima. Neka vrsta...