Priče o gradovima i životu

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...jedanaesti deo U trenutku shvatam da me osećaj nije prevario. Pedja, ma koliko miran bio, sada je pobesneo. Nije da nije imao dovoljno razloga. Prevara i izdaja pomutile su mu zdrav razum. Koja bi bila verovatnoća da se smiri ako bih sada pokušala da mu objasnim? Koja bi bila verovatnoća da poželi osvetu i ubije mene nije bilo važno. Ali ako bi krenuo na njega... Koja bi bila verovatnoća da ga sprečim? "Hej, opusti se. Biće sve u redu, nemaš čega da se plašiš. Umaći ćemo, imam plan. Ti nisi vezana?!" "Izgleda da nisam..." Ko je još imao vremena o tome da misli?  "Veži se. Odmah!" Vezujem pojas a on ga povlači rukom još čvršće i namesta preko kukova. Zateže i drugi deo. Proverava.  "Sad te molim da se ne meškoljiš kao i obično i vučeš taj pojas jer te guši, stiska i žulja." Strah me je i da pogledam brzinomer. Sve oko nas proleće jakom brzinom. Mrak je i nemam pojma gde se nalazimo. Vidim samo blje...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...deseti deo Odmah je podigao ruku i zagrlio me. Uzdahnula sam. Postavljao mi je pitanja o proteklim godinama. Odgovarala sam i pričala mu. Sve dok se ne bi vratili do godine blizu našeg rastanka. Tad bih zaćutala a on našao novu temu. Za to vreme me grlio,milovao, igrao se mojom kosom. Na kraju sam završila u njegovom zagrljaju. Lice mi je bilo naslonjeno tik uz njegov vrat. Tišina... Slušala sam kako mu srce kuca. Odmaranje duše. Uzdahnula sam, krenula da mu kažem... "Ni ne misli o tome." Prekinuo me. Nije mi dozvolio da ga podsetim da je dogovor bio da umrem mirno, u njegovom naručju. Ali je i on pamtio to. Milovao mi je lice, kapci su postali teški, disanje tiho i ravnomerno. Mogla sam da zaspim tako.  U trenutku sam osetila udar struje od glave do pete. Izvor udara bile su moje usne. Poljubio me. Trgla sam se. "Izvini. Mislio sam da spavaš." Pogledala sam ga u oči. Još sam drhtala. Jedna iskra je nedostajala da...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...deveti deo U tišini sam pripremila sve stvari koje su mu potrebne za put. Tek po povratku sa posla me je obavestio da ostaje dva dana, ne vraća se isti dan kao obično. Nije me interesovalo, bila sam i dalje ljuta što me nije saslušao, opet, još mi govori da ide na dva dana, ma baš me briga. Razmišljala sam o mestu gde bih mogla da odem. I kako? Mora biti negde van. Ne smem da rizikujem, u trenutku mi kroz glavu prodje slika čudovišta, u korist mi idu dva dana, ali gde? I... Kako? Jelena! Uzeću njen auto, ali pitaće me gde ću? Pišem poruku. "Jelo, treba mi auto sutra ujutru. Pedja ide na dva dana negde, ne znam gde i sa kim. Želim da proverim. Molim te..." Igram na kvarno, nije da joj ne verujem ali ugroziti NJEGA, da o NJEMU neko nešto zna, ne! Za sad ne... Čak i ako joj kažem, neće znati ništa o njemu. "Ti nisi normalna. Pedja?! Budi realna, molim te." "Jelo... Molim te, učini mi." "I...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...osmi deo "Da počnem odmah da pričam pošto ako kažem halo, ti ćeš da ćutiš." Odmah sam se nasmejala.  "Zar ti nikad ne padne na pamet da te neko drugi zove sa mog broja?"  "Ne. A ti me sad zoveš da mi nešto važno kažeš." "Nemam pojma zašto sam te pozvala. Pedja me u stvari naljutio juče. Objasni mi, zašto si me uvek podržavao u svemu? Bilo da su sitne gluposti bilo da su krupne odluke u pitanju. Zašto?" "Zato što ti u svemu što radiš unosiš ljubav. Kad pričaš o planovima, to zvuči kao da je to najvažnija stvar na planeti. Toliko daješ sebe da je nemoguće ne podržati te..." "Moguće je..." Prekinula sam ga.  "Ne sluša te, zato. Gleda ali ne sluša. Žao mi je što moram da ti kažem za njega si ti ide slika ali ton je na "mute". Da je drugačije ubedila bi i njega u sve što želiš, kao što umeš. Šta te toliko naljutio?" "Želela sam da obidjem dom za stare,vi...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...sedmi deo Žurila sam na dogovoreno mesto da sačekam Pedju. Kafić u kome me pre nekoliko dana čekala prošlost da me udari tako jako da još uvek ne znam šta radim. Osećanja su mi izmešana, drago mi je da sam ga srela posle toliko godina, ali kuda to vodi? Samo je stare rane za koje sam mislila da su zarasle, opet otvorio. Moj je život krenuo dalje, promenio se iz korena, sada imam nekog, a on... On je sam, zarobljen. I znam, sam je kriv, sam je to želeo da se tako završi. Uvideo je grešku. Ali, opet nismo završili razgovor. Toliko toga opet je ostalo nedorečeno, toliko stvari da mu ispričam, vratila se stara želja i navika, sati razgovora. Nikad me niko nije slušao kao on, niti će. Pokušavajući da sredim misli stigla sam brže nego što sam očekivala. Ulazim u kafić i... Ponovo šok. Pedja nije sam. Kad je pre uspeo da stigne? Ostao je u parku kad sam krenula.  Pedja me je video. Ustaje da me dočeka. "Stižeš......

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...šesti deo Vreme je stalo u trenutku kad sam se okrenula. Stajao je desetak metara udaljen od mene, u desnoj ruci je držao telefon, a oko prsta zakačen privezak sa kljucevima. Osetila sam stezanje u grudima. Shvatila da sve ove godine nisu ništa promenile, osećanja nisu nestala, samo su bila duboko zakopana i sad, sad prete da izbiju na površinu.  Krenuo je ka meni, počela sam duboko da dišem. "Idiote mali!" Zagrlio me jako. I dalje nisam mogla da se pomeram. Sve je pomešano, ruke nisu moje, ne znam želim li da ga odgurnem, pobegnem ili zagrlim... Prepuštam se, grlim ga jako, suze polaze same, srce gori, steže me jače, rukom mi pritiska glavu uz grudi i poljubi u kosu.  "Znao sam da ću još jednom ovo da doživim. Dugovao mi je toliko, sad može da završi samnom." Govori o Bogu, znam. Nije neki vernik sem kad treba da se svadja sa Bogom i sudbinom.  "Ne plači, ne mogu da se mirim sa tim da toliko p...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...peti deo "Draga, stigao sam!" Glupa replika iz filma. I sad bih ja, kao u filmu trebala da ga dočekam u nekoj kućnoj haljini, sa osmehom od uva do uva, uzmem mu torbu i sako i poljubim u obraz verovatno. Nikako da se oko toga složimo da od mene nikad neće stvoriti takvu ženu. Ignorisala sam ga inače ali sam sad postala razdražljiva. Danima unazad, još od onog putovanja. Počela sam sve da ignorišem, sve obaveze odlagala i dane provodila u krevetu. Mislio je da se još oporavljam, ne znam ni ja od čega. Okrenula sam se na drugu stranu.  "Spavaš?" "Stigao si. Nisam te čula." Ulazi u sobu i seda pored mene.  "Zabrinut sam za tebe." "Dobro sam. Samo sam loše volje." "Razmišljao sam... Ja svakako moram zbog posla da idem... Šta misliš, da podješ samnom? Nadam se da ćeš se ovaj put bolje provesti i upoznati grad." "Pa, bar znam gde im je zgrada hitne pomoći. Ne znam, ...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...četvrti deo Može li jedan sat da traje... četiri sata? Izgleda da ovde može. Takav utisak imam, mislim da sam ovde čitavu večnost. Pedja je završavao razgovor sa doktorom. Napamet već znam šta mu govori, nije prvi put, meni. Pedji, jeste. Zabrinuo se stvarno. Nisam mu pominjala da sam doživljavala već slične situacije. Nije mi ništa, znam. Zdrava sam, znam.  "Videćemo kad tvoj doktor radi da ti zakažemo pregled." "Nećemo mi ništa da mi zakažemo. Sve te papiriće možeš odmah da baciš u prvu kantu. Nije mi ništa." "Pričaćemo o tome kad stignemo kući. Mogla bi bar da ga posetiš i ispričaš mu šta se desilo." "Baš, sad ću čitav dan da izgubim da bih mu ispričala šta mi se desilo. Nije mi prvi put. Dešavalo mi se i ranije. Kome nije? Bila sam iscrpljena od puta. Srušila se i ne znam ni što su me dovezli ovde uopšte." "Kad smo kod toga, trebao bih stvarno na neki način da se zahvalim onom čoveku......

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...treći deo Stvarno mrzim ove cevčice. I igle i miris bolnice. Trebala sam da uživam u mirisu grada a ne da me guši miris alkohola i asepsola. I zašto uvek zaborave da me obidju, ostave me sve dok ne počnem da vičem da je vreme da me skinu sa ovih cevčica. Eto zato ne želim da umirem u bolničkom krevetu.  Otvaraju se vrata. Setili se da postojim, izgleda. Greška. On, ulazi i primećujem da su ga godine samo prolepšale. Osetih ubod kroz stomak. Sreća, nisam prikačena na EKG jer bi sad kucao k'o lud.  "Dobar dan gospodine, vreme je da krenemo? Gde vam je kosa i crni plašt?" "Rekao sam ti, nije danas dan za umiranje. Vidim bolje si." "Bar priznaješ da ćeš ti biti taj koji će me rastaviti od ovozemaljskog života." "Tebe nikad. Pre bih sebe ubio." "Nekad sam verovala u to. Budala..." "Mislio sam da si se bar malo promenila, što se rasprava tiče, ali vidim nisi." "...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...drugi deo Kako je izašao iz lokala, osetila sam da lakše dišem. Nisam ga lagala, čak ni sitne bezazlene laži. Samo sam prećutala jedan deo života. Samo...  Svi mi imamo svoje tajne, ovo je bila moja. Čuvala sam je samo za sebe, toliko dugo da sam i sama počela da je zaboravljam.  Dok sam ispijala kafu proveravala sam mobilni i pristigle poruke. Moje prijateljice, kao i uvek, pitaju kako se provodimo. "Neki rade, neki uživamo" odgovorih.  "Da li je sve u redu" stvori se konobar pored mene, vidim pita zbog netaknute kafe mog pratioca.  "U redu je, molim Vas još jednu kafu za mene, hvala", krene da pokupi kafu, "ne, ostavite to tu. Samo mi donesite još jednu, vratiće se on." Pokušala sam da radim ono što inače radim dok čekam da on završi dogovore, da ubijem vreme čitajući ili šetajući gradom. Nije mi se šetalo, osećala sam neki strah, bolje je bilo da sačekam ovde.  U lokal su ušla četvorica...

Ne sećaj se mene, ali pamti nas...   prvi deo Nisam planirala da se verovatno ikad vratim u taj grad, čak ni u prolazu, puno je godina prošlo od mog odlaska. Davno su me već zaboravili. Nisam ni pričala da sam nekada tamo živela, izbrisala sam taj deo života, tek ponekad kada bi neko spomenuo ime grada osetila bih ubod u grudi.  Ali Sudbina, poigra se s vremena na vreme, dosadno joj bude, pa reši da začini život i priču, ovaj put meni, da me vrati na neko prošlo vreme koje sam skoro, pa, zaboravila.  Pretvarala sam se da nemam pojma kuda idemo, meni skroz nepoznato mesto, a kako smo se približavali kilometar po kilometar, shvatala sam da se svega sećam kao da je juče bilo. Osetila sam kako mi srce udara sve jače kako smo se približavali gradu. Tabla sa imenom grada kao da me je presekla po sredini grudi. Moj pratioc je primetio promenu a ja sam ga ubedjivala da mi je samo vruće i da sam umorna od putovanja.  Poznate ulice, poznate zgrade, tek po nek...

50 sivih na Balkanu i poneka crna Ne volim te. Pravo da ti kažem, nisam te nikada ni voleo. Svi oni sati, dani, provedeni u natucanju zajedničkog jezika koji nam izmiče, još kako nam izmiče.  Ja u klin, ti u ploču, poznata je životna situacija. Odlazim. Došao sam da ti kažem da te nikada nisam voleo. Pesme koje sam ti pisao, nisu one prave, samo su otrov sa mojih usana preliven i pretočen u slova na papiru. Reči postoje ali lažne su. Nikada ti nisam skinuo zvezde sa neba, nikada zarobio sunce. Nestajem. Snovi u kojima si bila su moji a ne tvoji. Tvoj boravak u njima je iznuđen. Nestvarna si u njima. Nejasna, iskrivljena slika koja se povinuje mojim željama a ne razumu. U snovima možeš i da letiš a život? On je nešto drugo. Ruku na srce, nikada me nisi ni volela. Ovaj odlazak ti neće teško pasti, takav smo mi par. Nikada nisam bio deo tvojih želja a ni predmet tvoje požude. Neće biti suza. Ne voliš me, niti si me ikada volela. Možda je ovo pesma. ...